"Što da idemo tako rano, imamo još vremena, što ne prošetamo malo duže ovde, '' pitao je. Videla sam da se ni Mikelanđelu ne ide, jer je to bio poslednji dan koji smo provodili u Šangaju. Nakon večere naš Italijan je predložio ostalima da odu na pivo u kafić na obali reke Huangpu. Naš Petar i slušalac iz Amerike, Bert su se odmah složili sa predlogom i pola sata kasnije sedeli smo u otvorenom delu kafića na obali reke.

Vedra noć u Šangaju, povetarac, šetači pored reke. U metropoli poput Šangaja, gde se živi trista na sat, ovakvo opuštanje zaista prija.

Sutra se vraćamo u Peking. Uz kinesko pivo, lokalnu kafu i kolač od sira sa borovnicama, slušali smo muziku koja je odnekud dopirala. Nismo mogli zamisliti lepši način da se oprostimo od Šangaja.

Dok smo se vozili ka hotelu, Petar me je pitao da li sam se umorila. Klimnula sam glavom.

''Jesi li se pokajala što si večeras izašla sa nama?''

"Ne,'' rekoh, ''ko zna kad ću sledeći put doći u Šangaj i kad ću imati priliku da se ponovo družim sa toliko prijatelja iz raznih krajeva sveta.''

Danas sam se baš umorila, ali sve je bilo vredno truda.