''U prošlosti su plesači za tibetansku novu godinu morali da idu u Lasu, glavni grad Tibeta, da igraju pred tamošnjim vođama, ali bez plaćanja.''

Nakon demokratskih preformi od 1959. godine, naročito posle reforme i otvaranja Kine prema svetu krajem 70-tih godina prošlog veka, radi spasavanja foklorne umetnosti koja je bila na rubu opstanka, na Tibetu su osnovani mnogi ansambli. Državni naslednik plesa ''džuovu'' Penda Tsering je tada čuo ovu vest i otisao da uči od Tasija. Tada se priključio prvom ansamblu u svom zavičaju koji je imao 12 članova. Zahvaljujući svom trudu, ubrzo je ovladao suštinom tog plesa i zavoleo ga.

''Ova vrsta plesova je komplikovana, ima više od deset delova. Celokupan ples traje oko sedam sati. Pošto plesači tokom plesa treba da na sebi nose gong, na kraju budu veoma umorni. Na početku učenja, proces je jednostavan. Što se više uči i savlađuje suština, to se više voli ovaj ples. ''