Pre više od 40 godina pripadnici ove manjine vekovima su živeli u planinama baveći se lovom, smatrajući veliku šumu kao ognjište, a planine su im bile bog. Sada su sišli sa planina i ostavili lovačke puške. Uz dužno poštovanje pripadnicima nacionalne manjine Elunčun, radoznali novinari našeg Radija pokušali su da se upoznaju sa njihovom prošlošću, sadašnjiošću i budućnošću.

U severoistočnom delu kineske autonomne pokrajine Unutrašnja Mongolija nalazi se jedno selo kroz koje protiču tri reke, i okružuju ga visoke planine.U selu živi Elunčunac He Šenglu.

50-godišnji He Šenglu bio je najbolji lovac u selu. Od 1996. godine kada je lokalna vlada počela sprovodjenje politike o zabrani lova, već 10 godina nije dotakao pušku. Govoreći o lovačkom životu, He Šenglu ima puno toga da nam kaže:

Živeli smo neurednim životom, seljakali se na sve strane, gde god je bilo više divljih životinja ili ptica, ili blizu planinskih padina gde ima više drva za grejanje.

Pre više od 50 godina pripadnici nacionalne manjine Elunčun živeli su u prvobitnoj zajednici i veoma malo kontaktirali sa vanjskim svetom. Stanovali su u šatorima napravljenim od kore breze. Njihova porodica nalazila se tamo gde ima više lovine. Crni medved, vepar, srna, divlji zec i brojne druge vrste divljači često su postajale žrtve lovačkih pušaka Elunčunaca. Planina je bila izvor hrane i odeće pripadnika ove narodnosti, koji planinu smatraju bogom i prema njoj gaje veliko poštovanje. He Šenglu je novinarima rekao da se pre odlaska u lov uvek molio bogu:

Molim boga da me u lovu čuva i da ulovim što više divljači.

Elunčunci su generacijama unazad odlični lovci. U 16-toj godini, kada je prvi put pošao u lov, He Šenglu je ulovio velikog crnog medveda, što je za svakoga od njih predstavljalo najveći trijumf. Za njega su u selu priredili svečanu večeru. U to vreme svi su žitelji u selu zajedno uživali u lovini.

Sada se lovački život udaljio od Elunčunaca. Od oslobodjenja Kine postepeno su prelazili u savremeno društvo u kojem imaju zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, stanove, saobraćaj i druga blagostanja. Uz pomoć vlade oni su potpuno napustili planine i počeli sasvim novi život.

He Šenglu sa porodicom živi u svetlom i velikom ozidanom stanu koji je za njega besplatno podigla lokalna vlada. On zajedno sa ženom gaji povrće i desetak kokošiju, kao i drugi Elunčunci, a svakog meseca dobija dotacije od vlade. He Šenglu je pun vere u budućnost. Starija ćerka mu je udata, a druga ćerka i mladji sin još su u srednjoj školi, koju je takodje izgradila vlada za obrazovanje pripadnika nacionalne manjine Elunčun. Sve troškove za obrazovanje snosi vlada.

Druga ćerka He Šenglua ima želju da upiše fakultet u Pekingu, a po sticanju diplome da svoj zavičaj osavremeni, da bude još lepši, nalik na druge velike gradove.