U toku dvogodišnjeg boravka, izuzetno dobro sam se slagao sa lokalnim stanovnicima. Puno su me poštovali,zavoleo sam život sa njima,ai želim i da tamo učinim nešto vredno.

U stvari, pored navedenih razloga, Li Vej je odlučio da ostane i zbog jedne dirljive situacije.

Uoči mog odlaska, djaci su me pitali: Učitelju,zar zaista odlaziš? Da ih ne bih rastužio, odgovorio sam da ne odlazim. Rekao sam: Ovdašnje voće je toliko slatko, kajsija je toliko ukusna, nedostajalo bi mi ovo mesto, od njega se ne bih nikada odvojio. Idućeg dana, jedan djak mi je poklonio vreću kajsija. Više puta sam obilazio njegovu porodicu, dakle, znao sam da kod njegove kuće nema kajsinog drva, pa sam ga pitao: Otkud kajsije? Rekao mi je da je ukrao od komšije. Bio sam jako ljut, pa sam ga oštro kritikovao. On je plačući rekao: Učitelju, rekao si da ti se svidja ovdašnja kajsija, moja porodica nema ni novca ni kajsijinog drva, pa sam bio primoran da ukradem od komšije. Ti nas ne bi napustio dok jedeš kajsije, jel tako?! Njegove reči su me dirnule i rasplakale,i tako sam odlučio da ostanem, zbog moje savesti, a i zbog ove umiljate dece.

Pošto je odlučio da ostane, znanje učenika je postalo njegova velika preokupacija. Ovdašnji učenici, pre niže srednje škole, nikada nisu učili engleski. Da bi mobilisao njihovo interesovanje, Li Vej im je od svoje zarade nabavio štiva na engleskom. Vikendom, često decu odvodi u predgradje, gde se pored potoka, zajedno igraju i pevaju engleske pesme.

Stvar koje se Li Vej najviše plaši na zapadu nisu tamošnji teški uslovi života, niti loše ocene učenika, već odustajanje seoskih učenika od učenja, zbog siromaštva. Svaki put kad vidi kako se neki učenik, crvenih očiju od plača, oprošta sa njim, Li Vej biva veoma tužan. Povodom toga, odlučio je da poseti porodice onih učenika, koji zbog finansijskih teškoća, planiraju da napuste školu, kako bi ih ubedio da nastave školovanje.