Moja škola je bila preko 40 kilometara udaljeno od sreza. Prvog dana kad sam stigao u školu, bio sam mrtav umoran, želeo sam samo da se pošteno naspavam. Medjutim, posle ponoći me je probudio neki šum, pa sam upalio svetlo i video jednog miša. Od straha više nisam mogao da zaspim.

Osim slabog sna, lokalna ishrana bila je za njega druga velika teškoća. Ubrzo je smršao nekoliko kilograma, jer bi danima jeo samo po neki zalogaj.

Medjutim, Li Vej nije zbog tih teškoća odustao od volonterskog rada na zapadu zemlje, gde je proveo pune dve godine. Ono što je još dirljivije, kad mu je, posle dve godine, istekao rok volonterskog rada, nije se vratio u rodni kraj, već se odlučio da korene pusti na tlu u zapadnom delu zemlje. Govoreći o razlozima ostanka, Li Vej je rekao da je tokom tamošnjeg rada shvatio vrednost života: