Najveći problem u ovoj tehnologiji jeste kako da se prevaziđe postojeća kinetička barijera, a da se pri tome smanji ukupna masa platine u sistemu. To je važno da bi ceo sistem imao pristupačniju cenu za masovnu primenu. Stamenković dodaje i da je problem nestabilnost platine, koja se vremenom rastvara i gomila na membrani "pri čemu ceo sistem gubi na efikasnosti i snazi".

Međutim, istraživanje u kome su učestvovali Marković i Stamenković omogućuje da se prevaziđu neka od ovih ograničenja. Njihov rad se odnosi na poboljšanje reakcije redukcije kiseonika na površini specifično označenoj kao Pt3Ni (111). "Takva površina je čitavih devedeset puta aktivnija od postojećih katalizatora koji se trenutno testiraju u gorivnim ćelijama" kaže Stamenković, objašnjavajući da je ovaj materijal legura platine i nikla "tačno definisanog sastava sa precizno definisanom kristalografskom strukturom površine".

Zašto je ova površina toliko puta aktivnija od drugih, kao što je, recimo, površina od čiste platine? "Ovaj materijal ima površinu sa jedinstvenim elektronskim osobinama koje u sprezi sa geometrijskim rasporedom površinskih atoma uzrokuju da se atomi platine ponašaju sasvim drugačije za reakciju redukcije kiseonika", odgovara doktor Stamenković.

Atomi nikla koji se nalaze u drugom atomskom sloju modifikuju platinu u željenom smeru. Kako kaže Marković, "oni doprinose da atomi platine postanu inertniji prema molekulskim vrstama koje blokiraju ovu reakciju i time doprinose da površina ima veći broj aktivnih mesta za reakciju sa kiseonikom".

Doktori Nenad Marković i Vojislav Stamenković se već dugo bave istraživanjem ovakvih materijala i sistema za konverziju energije. Obojica su studirali, radili i doktorirali na Univerzitetu u Beogradu – Stamenković na Fakultetu za fizičku hemiju, a Marković na Tehnološko-metalurškom fakultetu, ali je deo naučne karijere proveo u Institutu za elektrohemiju u Beogradu.

Stamenković je u Americi od 1999, a Marković od 1991. godine. Obojica su radili u Nacionalnoj laboratoriji Lorens Berkli u Kaliforniji, da bi 2005. godine prešli u Čikago.

Sve donedavno, najjači centar za istraživanja materijala kakvi se koriste u gorivnim ćelijama nalazio se u nacionalnoj laboratoriji "Lorens Berkli" u Kaliforniji. Međutim, tokom prošle godine, nacionalna laboratorija Argon je uložila znatna sredstva u opremu i transfer vodećih istraživača, čime je preuzela prvenstvo u ovoj dinamičnoj naučnoj oblasti. To je bio povod i da Stamenković i Marković pređu u nacionalnu laboratoriju Argon.

Zahvaljujući radu mnogih istraživača poput njih, tehnologija gorivnih ćelija se sve više razvija. Ograničenja se ubrzano prevazilaze i može se očekivati da će ubrzo doći i do njihove masovne primene, pre svega u automobilskoj industriji.

Podsetimo na kraju da je prvi elektromobil Beogradom provozan decembra 1976. godine. Padao je sneg, a temperatura vazduha bila je niža od dva stepena ispod nule. Oko 23 sata, od Mašinskog fakulteta uzbrdo Ivankovačkom ulicom, obavljena je probna vožnaj prvog srpskog, odnosno jugoslovenskog elektromobila. Vozilo je prešlo 5,3 kilometara, a onda je došlo do pregorevanja tiristorskih osigurača.

Ovo takozvano Autonomno električno vozilo, zapravo je spolja izgledalo kao u to doba rasprostranjen kamion TAM 2001, čiju je šasiju koristilo.

U jednoj od prošlih emisija objavili smo da je rad na projektovanju ovog vozila započeo 1972. godine, pod rukovodstvom akademika Aleksandra Despića. Projekat je nekoliko godina kasnije pod okriljem Biroa za autonomna električna vozila Instituta tehničkih nauka SANU okupio šest naučnih instituta i sedam domaćih fabrika.

TAM 2001 je bilo rashodovano vozilo za prevoz hleba, koje je Mlinsko-pekarska industrija poklonila izvođačima projekta da bi oni zamenili oko 90 odsto opreme na njemu. U kamion je ugrađen jednosmeran elektromotor snage 27kW. Posle neuspeha u prvoj vožnji Ivankovačkom ulicom, izvršeno je još nekoliko testova na poligonu.

Pored ovog eksperimentalnog "pekarskog" elektromobila, u leto 1980. godine, na beogradskim ulicama se pojavio jedan Trabant na struju sa registraskim tablicama BG-119-379. Ovo vozilo je projektovao i atestirao Zoran Stojiljković sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Njegova snaga je bila samo četiri kilovata, ali je električni Trabant mogao sa jednim punjenjem olovnih baterija da pređe 70 km.

Prvo srpsko i jugoslovensko komercijalno električno vozilo proizvela je 1995. godine firma Melbat. To je specijalno konstruisana crna Lada Niva, snage 5 kilovata, napravljena isključivo za potrebe beogradskog Novog groblja. Lada se pokazala kao pouzdana. Na kraju su napravljene dve crne električne Lade, a pored njih, konstruisana je i jedna bela, koja je korišćena na Adi Ciganliji.

Dok ovih dana gledate izveštaje iz Ženeve, vredelo se svakako podsetiti na dugu istoriju elektromobila, koji tek u XXI veku doživljava renesansu i možda nastavlja tamo gde ga je Henri Ford na trenutak zaustavio.