Lušeng je tradicionalni duvački instrument narodnosti Miao. Danas ću vas odvesti u selo gde žive pripadnici narodnosti Miao, gde ćemo saznati interesantne detalje o porodici koja generacijama pravi instrument lušeng.

Kad god su kakvi tradicionalni praznici, svadbe i veselja, devojke i momci narodnosti Miao obuku svečanu nošnju koju ukrase srebrnjacima i tako udešeni sviraju lušeng i igraju. Narod Miao ima uzrečicu da ''žito ne može sazreti bez svirke lušenga''. Ta uzrečica nam govori o tome koliki je značaj ovog instrumenta u životu Miao naroda.

Lušeng se pravi od nekoliko spojenih bambusa različite dužine. Iz daleka podseća na cev jednog drugog muzičkog instrumenta koji se zove guangfenćing. Kao i narodne pesme, i ovaj narodni instrument predstavlja deo istorije naroda Miao. Sama veština stvaranja lušenga je 2006. godine uvršćena na prvu listu kineske kulturne baštine.

Uz zvuke lušenga ulazimo u selo Sjinguang koje se nalazi na jugoistoku provincije Guidžou. U ovom nevelikom selu se već četiri stotine godina pravi lušeng. Ovde živi I majstor svog zanata, Pan Bingven.

Kad se pomene priča o njegovoj porodici i o tome kako su čuveni po izradi lušenga, 67-togodišnjem Pan Bingvenu se ozari lice.''Moj deda je prvi iz naše porodice počeo da izrađuje lušeng. Ja sam time počeo da se bavim sa 14 godina. Sada i moj sin pravi lušeng.''

Pan Bingven već 53 godine izrađuje lušeng. U toku svih ovih godina napravio ih je nebrojeno mnogo. U muzeju sela Sjinguang čuva se najveći lušeng na svetu koji je delo njegovih ruku.''Najduži lušeng koji sam napravio dug je 7,8 metara. Tada su, 2002. godine, kod mene došli naši iz lokalne vlade i rekli mi: ''Pane, ti si vešt majstor, napravio si tolike instrumente, pa smo, evo, došli kod tebe da nam napraviš jedan poseban lušeng. Ide Međunarodni lušeng festival i treba nam jedan dobar lušeng.''

Svako drugi na njegovom mestu bi bio ponosan da delo njegovih ruku krasi muzejske prostorije, ali ne i stari Pan. Najuspešnije životno delo za Pana je pogled na 36-togodišnjeg sina, naslednika tradicionalnog zanata.

U njihovom selu, kao i u mnogim drugim krajevima, sasvim normalnim se smatra da sin nasledi očev zanat. Ako mislite da je tako bilo i u porodici Pan, onda se ljuto varate.

U avgustu 1988. godine stvari su počele da se menjaju na bolje.

''Te godine nekoliko srezova je zajedno organizovalo takmičenje u sviranju lušenga. Moj Guišeng i još nekoliko njih predstavljali su naš srez. Kad su se vratili sa nagradom za osvojeno prvo mesto, Guišeng je polako počeo da se zanima za lušeng.''

Većem zanimanju za lušeng doprinela je veća zarada. Nije prošlo mnogo od kad je osvojio tu nagradu, a Guišeng uze jedan lušeng I zajedno sa drugim momcima iz sela koji su tražili posao u gradu krenu u najveći kineski grad - Šangaj. U Šangaju je našao posao: svirao je lušeng.

Jednoga dana pokvario mu se onaj lušeng donesen od kuće. Guišengu nije preostalo ništa drugo nego da pokuša da ga sam popravi. Deljkajući bambus, setio se očevih reči. Shvatio je da mora savladati veštinu pravljenja lušenga, pa je od tada vredno učio od oca.

Da ne mislite da je sviranje lušenga pomoglo Guišengu samo da nauči praviti taj instrument, rećićemo vam još nešto: svirajući lušeng, ova delija je pronašla izabranicu svog srca.

''U to vreme smo u Šangaju izvodili predstave sviranja I igranja uz lušeng. Privukla me je njena igra.''

Tako je u Šangaju počela ljubav. Danas Guišengova žena I dalje radi u Šangaju, a on se sa 9-togodišnjem sinom vratio u selo da od oca nauči sve tajne zanata.

Da li će se I njegov sin baviti istim zanatom? Guišeng razmišlja drugačije od oca.

''Želim da studira. Naravno, treba da zna praviti lušeng, ali da mu to bude hobi, a ne da živi od toga.''

Kad je mali Đianglong imao četiri godine, često ste ga mogli videti da trčeći svira lušeng. Jednom se dogodilo da je svirajući u trku pao I bambus mu se zabio u grlo. Srećom pa su ga na vreme odveli kod lekara I nisu ostale ozbiljne posledice. Posle toga mu je otac zabranio da svira lušeng sve dok ne poraste, a do tada može da uči zanat. Iako je mali, Đianglong se veoma zanima za to kako nastaje lušeng. Što se toga tiče, nije ni nalik svom ocu kad je bio njegovih godina.

''Ja sam počeo da pravim lušeng kad sam imao četiri godine. Sviđa mi se kad deda I tata sviraju lušeng. A ja volim da ljuštim bambus kad se pravi lušeng.''

Ako bilo kojim danom svratite kod Panovih, videćete njih trojicu dok složno prave lušeng. Deda Bingven kuca metalni jezičak, sin Guišeng secka bambus, a unuk Longđiang čakijom ljušti bambus. Sve trojica se raduju novom lušengu. Gledajući ih zajedno, žena starog Pana je zadovoljna što ima ko da nasledi zanat.

''Drago mi je što to dobro rade, podržavam ih koliko mogu. Sve poljske poslove sam ja preuzela na sebe, samo da bi oni mogli da prave lušeng. Ćerki I snaji sam sašila svečanu nošnju, da obuku kad budu igrale uz lušeng..