Srbija je bogata rečnim vodama, a samo jedna je zlatonosna – Pek. Potvrda o zlatu u vodi danas gotovo i da nema ali je ostala turistička atrakcija o ispiranju na način kako se to činilo pre stotinu i više godina. Nekada, nabujale reke u Homolju žitelji su prelazili na štulama, koje su sami pravili u tim krajevima koristile. Ovi poznati stočari i uzgajivači ovaca bili su vešti majstori i u drugim zanatima i mnogo toga su sve umeli da naprave od ovčje kože, krzna, mesa i mleka. Pažnju i danas privlači manifestacija posvećena homoljskom siru, ali dolazak u Homolje tokom leta vašara i turističkih manifestacija, prava je prilika da se upozna specifičnost jednog dela istočne Srbije. Piše Jelena Gligorić.

Pre nego što išta ispričamo o Homolju, možda je najvažnije reći da je tu priroda pokazala svu svoju raskoš u koju, srećom, čovek nije umešao prste. To je područje na severoistoku Srbije koje obuhvata izvorište Mlave, Peka i još nekih reka, oivičeno planinskim vencima visokim nešto preko hiljadu metara. Cela oblast obiluje brojnim klisurama, uvalama i pećinama. To je pretežno agrarni kraj, nadaleko čuven po homoljskim pašnjacima, na kojima se uzgajaju ovce, ali je dobro mesto i za uzgoj pčela. Postoje zapisi da je homoljski med, svojevremeno, zbog kvaliteta kome je pripisivana lekovitost, služen i na engleskom dvoru.

Daleko od važnih saobraćajnica, omeđeno prilično nedostupnim planinama, Homolje je od vajkada bilo upućeno na sopstvene rezerve i nekako zaseban život. Razvijalo se stočarstvo, rudarstvo i eksploatacija šuma, a sve je to uticalo da se sačuvaju specifični oblici starobalkanske kulture koji se prepoznaju u običajima, narodnoj radinosti i graditeljskom umeću.

Klima i podneblje pogodovali su gajenju ovaca, koje su prevashodno bile značajne kao izvor hrane, ali se od krzna, vune i kože mnogo toga pravilo. Od hladnih zima i vetrova čuvale su šubare i prsluci, pravili su se pokrivači, a ovčja koža je korišćena za izradu obuće. Danas, sva ta nošnja izgleda vrlo živopisno i neobično, pogotovo, ako tome dodamo i štule, kao neophodan rekvizit u proleće kada nabujaju potoci. One se prave od bukovog i jasenovog drveta, visoke su od 70 centimetara do jednog metra, a koriste ih i deca i žene. Ponekad su se upotrebljavale i za osmatranje stada, a sada su turistička atrakcija, posebno zanimljiva kada muškarci na štulama igraju fudbal. Ni u jednom kraju Srbije nema zapisa da je neko tako koristio štule.

Homolje je jedinstveno i po zlatonosnom Peku, mada meštani kažu da u ovom kraju sve reke nose u pesku i šljunku zrnca i listiće zlata. Nekada je bilo mnogo ispirača zlata, a najveći pronađeni grumen imao je 300 grama. Nekada je, možda, Pek bio srpski Eldorado, danas je to turistička atrakcija, pre svega, da bi se prikazao način ispiranja uz pomoć specijalnih ručno rađenih drvenih posuda.

Nezagađeno Homolje predstavlja veoma bogat prirodni potencijal i rezerve kvalitetne pitke vode. Reke i brzaci su bogate ribom, obale lepe, pa su u ovom kraju Srbije dobre mogućnosti za razvoj turističkog i sportskog ribolova, a u šumama pored razne divljači, za lovce je događaj lov na vuka, apsolutnog gospodara homoljskih visova. Tu su i još neuređeni bogati termomineralni izvori koji mogu da potaknu investitore da unapredjuju i banjski turizam u Homolju.