Kad su mi rekli da u delegaciji Bosne I Hercegovine ima i jedna dugoprugašica koja će da se takmiči u maratonu, u prvi mah nisam mogla da poverujem. Maraton u Bosni? To je za nas, slabo obaveštene, poprilično velika novost. Počela sam da čeprkam po informacijama dostupnim na Internetu i najzad saznala da je Bosna I Hercegovina, baš zbog Lusije Kimani koja se takmiči u maratonu, u toj disciplini ispred svih bivših jugoslovenskih republika. Opa! A ko je, u stvari, Lusija Kimani, ta koja je pet puta obarala državni rekord, takmičila se na prestižnim takmičenjima u Hagu, Udinama i Dubaiju, a na ovom poslednjem takmičenju održanom 10. januara 2008. godine stigla je deseta i postavila lični i državni rekord, 2:37:37. Rodjena je u Keniji 21. juna 1980. godine, a trčanjem se počela baviti veoma rano. Tek kada je 2004. godine na Salzburškom maratonu osvojila drugo mesto počela je ozbiljnije da se bavi mišlju da postane ''prava'' atletičarka. Kada sam smo nakon mnogih peripetija, uz pomoć šefa bh delegacije Branislava Crnogorca, uspeli da dodjemo do prostorija gde je smeštena nevelika olimpijska misija Bosne i Hercegovine, Lusija je već bila legla da se odmori. Njen muž, ujedno i trener, Siniša Marčetić, pristade da je pozove na razgovor, iako se videlo da mu je žao da je budi. Pojavila se za tren, sa stidljivim osmehom, raspoložena za razgovor. Počeli smo najpre sa pitanjima o pripremama za takmičenje i koliko je vremena uložila u pripreme.

-Spremala sam se tri meseca i mislim da sam se dobro spremila. Lusiji u pomoć priskače Siniša:

-Pripreme su počele početkom maja ove godine i trajale su sve do polaska u Kinu. Ovih desetak dana koliko smo u Pekingu takodje se ubraja u dio priprema, zbog aklimatizacije. Iako smo prošle godine bili u Osaki, u Japanu, postoji razlika u vremenskim prilikama. Što se tiče priprema mislim da su obavljene dobro i da smo se dobro aklimatizovali.

Kakvi su uslovi smeštaja u Olimpijskom selu, da li ste zadovoljni?

-Ovo su prve OI na kojima učestvujem i mislim da je sve super. Čula sam da drugi (iskusniji) kažu da su u ovom Olimpijskom selu najbolji uslovi do sada.

Vaš lični i nacionalni rekord iznosi 2:37:37, šta očekujete na takmičenju u Pekingu?

-Takmičenje počinje veoma rano, ima krivina na stazi, ali mislim da, ako vreme sutra bude dobro i ako budem pametno trčala, mogu da ostvarim dobar rezultat. Ne znam koliko imam šanse da budem bolja nego do sad. Ima jedna stvar koju želim da istaknem: ako završim trku biće dobro.

Ne može trener Merčetić da izdrži nego dodaje:

-Rezultat je dosta teško prognozirati, s obzirom da je maraton čudna disciplina. Ako znamo da su idealni uslovi za trčanje maratona temperatura izmedju 12-18 stepeni (Celzijusa), vlažnost oko 50%, uslovi koje su sinoć imali takmičari na 10.000 metara gdje su oboreni mnogi državni rekordi. Prognoza kaže da će vrijeme sutra biti slično današnjem, odnosno temperatuta izmedju 20-28 stepeni i vlažnost vazduha do 80%, što je izuzetno nepovoljno za maraton. U takvim uslovima nije presudan rezultat, niti trenutna forma, nego su odlučujuće vremenske prilike. Mi ćemo dati sve od sebe da postignemo što bolji rezultat.

Za atletičare je kvalitet vazduha jedan od bitnijih faktora za postizanje dobrih rezultata. Kako se trka trebala održati dan nakon našeg razgovora, zanimalo nas je šta Lusija misli o pekinškom vazduhu?

-Kad smo tek stigli bilo je veoma loše, ali sad je dobro, navikli smo se.

Bilo je zanimljivo gledati mog kolegu, Kineza Liu Ćija, koji na odličnom srpskom jeziku razgovara sa državljankom Bosne i Hercegovine, rodjenom Kenijkom. Pitao je Lusiju zašto nastupa baš za Bosnu i Hercegovinu.

-Pa, ja sam udata u Bosni i imam državljanstvo BiH, tako da ne mogu da trčim za zemlju u kojoj sam rodjena, nego za Bosnu i Hercegovinu. Sutra će biti tačno tri godine kako živim u Bosni i Hercegovini.

Uz stidljiv pogled upućen mužu, Lusijinim licem se razlio osmeh. Nisam odolela da ne pitam kako su se i gde upoznali. Siniša Marčetić je odlučio da mi oda tajnu kako je Lusiju Kimani doveo u Prijedor.

-Mi smo se upoznali sasvim slučajno, Lusija je tada bila početnik, mogu reći rekreativac u maratonu. Upoznali smo se u Austriji 2004. godine na maratonu u Salzburgu, gde je Lusija bila sa jednom organizacijom iz Kenije. U sklopu maratona je bila trka na deset kilometara u kojoj sam nastupao i ja. U toku deset dana koliko su oni boravili u Austriji postali smo dobri prijatelji, zbližili se, a nakon toga jedno godinu dana ostali u kontaktu putem telefona, mejlova… Onda sam ja 2005. godine otišao u Keniju u trening-kamp i tu smo se još više upoznali i zbližili. U Keniji sam proveo šest mjeseci i poslije toga smo odlučili da dodjemo zajedno da živimo u Bosni.

Lako mi je da zamislim da se ljudi jednostavno naviknu na život u stranoj zemlji, ali iz Kenije doći u Bosnu i Hercegovinu, iz Oltejani Ngoga preseliti se u Prijedor – e, to je već čudo nevidjeno. Kako sve to doživljava proslavljena bh atletičarka?

-Život u Bosni, odnosno u Prijedoru sada je dobar. Kada sam tek došla bilo je malo…znaš… Tamo nema crnih ljudi, pa su me svi zagledali, ali sada su se navikli na mene i sada je sve dobro.

Kao neko ko je rodjen na jednoj od bosanskih čuka, dobro razumem o čemu Lusija govori. Em je crna, em iz Kenije, em joj je sporazumevanje u početku sigurno bilo veliki problem, em smo mi svet koji voli svemu da se čudi. Valjda su se za tri godine svi dobro nagledali lepe Lusije, pa je verovatno stekla i neke prijateljice. Moju radoznalost o razlikama izmedju života u Keniji i života u Bosni i Hercegovini zadovoljila je mlada prijedorska snajka.

-Nema puno razlika, ali sam primetila da puno ljudi u Prijedoru i u celoj Bosni sedi u kafanama i ispija kafe. Kod nas je drugačije, kad je radni dan toga nema, samo subotom i nedeljom se ide u kafane i negde drugo. I još nešsto: mi ne šetamo noću. Kad izadjete noću, u gradu ima više ljudi nego danju, a kod nas je sasvim drugačije, danju je svet na ulicama, a noću nema nikoga. Ali, ljudi su svugde isti, u početku se malo čude, a potom se naviknu.

Kako sve to jednostavno izgleda kad Lusija priča. Ne pominje potpuno drugačiji nacin kuvanja, razmišljanja, humora. Upitah je ko brine o njenoj ishrani, da li joj trener lično priprema obroke ili je ta obaveza pala na nju.

- Oboje kuvamo, ali on više jer ja imam naporne treninge. Kad ja nemam obaveza, onda ja kuvam, jer mi to čini zadovoljstvo.

Bilo je vreme da je pustimo da se dobro odmori pred sutrašnju trku, pa smo joj Liu Ći i ja obećali da ćemo je sutra čekati na tribinama Ptičjeg gnezda. Održali smo obećanje: pogleda uperenih u ekran na kojem su se svaki čas pojavljivala imena takmičarki, čekali smo kad ce se pojaviti ime Lusije Kimani. Taman kad smo pomislili da je odustala, Liu Ći mi radosno doviknu: ''Eno je, stigla je! Opet je oborila je državni rekord, bravo Lusija!'' Ne znam da li ce Prijedorčani organizovati svečani doček za svoju atletičarku, ali se iskreno nadam da hoće. Jer, Lusija Kimani to svakako zasluzuje.