Veliki kineski zid je jedno od sedam svetskih čuda: počinje kod Žutog mora i završava se u provinciji Gansu, a dug je preko 6.000 kilometara. Kada bi se sastavili svi loklani kineski zidovi, koji su svojevremeno opasavali manje države, zidovi od kamena dosegli bi 50.000 kilometara.

Car Ćin Šihuang, ujedinitelj Kine, čija je grobnica u Si'anu proglašena osmim svetskim čudom, naredio je izgradnju Zida kako bi zemlju zaštiti sa severa od nomada, a moćna kamena građevima dovoljno je bila široka za prolazak kočija i dovoljno visoka za odbranu od neprijatelja. Ipak, Kinu nije zaštitila od upada Mongola. Sa mesta gde je turistima dopuštena šetnja vide se u daljini nepregledni delovi zida obrasli u žbunje i oronuli; pitam se da li će ikada biti moguće popuniti vidljiva oštećenja i ruševine, ne samo one na koje je Kafka mislio.

Deo zida po kojem turisti danas šetaju je upravo onaj koji su Mongoli srušili da bi, pod vođstvom Kublaj-Kana, osvojili Kinu i uspostavili svoju dinastiju Juan. Ali uticaj daleko naprednije Kine je prevladao i Mongoli su bili asimilovani.

Hodanje zidom je težak fizički napor zbog stalnih uspona i velike vrućine, ali uspevamo da se domognemo jednog od vojničkih utvrđenja gde je hladovina, ali i tu je nesnosna gužva. U daljini, planinski obrisi preko kojih klizi zmija zida, lebdeći u zelenilu. Rezerve vode su iscrpljene, odlučujemo se na spuštanje mini vozom, za nekoliko minuta smo u podnožju. Natrag, u Peking, nešto manja gužva, ostaje vremena i za Peking.

Zabranjeni grad je carska palata sa pratećim zgradama podignuta u 15. veku za vreme dinastije Ming, u samom centru Pekinga, a opasana je zidom visokim deset metara i kanalom. To je najveća i najbolje očuvana carska palata na svetu, a epitet zabranjene dobila je zbog toga što smrtnicima pristup nije bio dopušten. Sve do posle revolucije, i tada ne odmah, budući da je poslednjem caru Pu Jiu bilo još neko vreme dopušteno da tamo ostane, dok najzad nije isteran i primoran da promeni profesiju, pa je tako postao baštovan i napisao memoare.

Bivše carske palate bile su rezidencija za 24 cara Ming i Ćing dinastije, od 1420. do 1911. Sada nose naziv Muzej palata, Zabranjeni grad je popularno ime.

Palate nisu pošteđene razaranja u pljački posle sloma Bokerskog ustanka, ali su bolje prošle tokom kulturne revolucije. U mnogobrojnim palatama ima, tvrde vodiči, preko devet hiljada soba, a palate imaju poetične nazive, Nebeska čistota, Zemaljski mir, zavisno od namene. Najpoznatija i najvažnija je careva palata Vrhovne harmonije, sa zlatnim carskim tronom očuvanim u izvornom obliku.

Ulaz u palate nije dozvoljen, pa se mnoštvo turista tiska pred otvorenim vratima svake od njih. Čitam vodič sa podatkom da je na izgradnji Zabranjenog grada radilo sto hiljada zanatlija i milion radnika. Ispred svake palate je dvostruko stepenište između kojeg je kao tepih prostrt duborez od mermera, različite dužine, najveći je dug preko 16 metara, širok tri.

Izvan zidina Zabranjenog grada izgrađen je Peking, i sam građen po planovima carskih građevina, sa širokim ulicama koje se upravno nižu. Nekada nijedna građevina nije smela da bude viša od carske palate, ali danas se Peking utrkuje sa Šangajem po broju oblakodera. Izlazimo kroz Kapiju nebeskog mira na Trg nebeskog mira, Tjen an men. Lepo letnje veče, nepregledna masa ljudi koji škljocaju kamerama, jedu sladoled, kupuju suvenire i puštaju zmajeve.