Jedan od gradova koje smo posetili tokom posete pokrajini Hebej bio je i Tangšan, grad u kojem je 28. jula 1976. godine poginulo više od dve stotine četrdeset hiljada ljudi u razornom zemljotresu, čiji je epicentar bio baš Tangšan.

„Bila sam zatrpana.Pod zemljom sam provela više od sat vremena".

„I danas, kada zatvorim oči, pred sobom vidim slike zemljotresa".

„Moja svekrva ne dolazi ovamo u Muzej tangšanskog zemljotresa i izgradnje Tangšana, jer je to veoma potresno za nju".

Ovako govore stanovnici Tangšana.

Bez obzira na sve što su preživeli, stanovnici ovoga grada su uspeli da skupe snagu i ponovo počnu sa izgradnjom. Krenuli su od nule. Sve je bilo porušeno, svuda je vladala pustoš. Ali, njihova država i njihova vojska bili su uz njih.

„Vojnici su kopali rukama, prsti su im bili krvavi", kaže jedna gospođa.

„Najdublje su mi ostali u sećanju vojnici Kineske narodne vojske," kaže moja druga sagovornica.

Pripadnici Kineske narodne armije su spašavali žive, zakopavali mrtve, pomagali u izgradnji. Vlada je brinula o deci, koja su odjednom postala siročad, osiguravala hranu i vodu, novac za sve što je bilo potrebno. Možda baš zbog toga svaki stanovnik Tangšana prema svom gradu oseća svekoliku ljubav. Svaki je od njih veliki patriota, koji brine o ugledu svog zavičaja. Tražeći sagovornike na ulicama Tangšana i nagovarajući tri gospođe koje su stajale na ulici da mi kažu nešto o životu stanovnika ovoga grada, rekla sam: ''Ja sam čula da su stanovnici Tangšana veoma srdačni, ali izgleda da to i nije baš tačno.'' Dve su mi gospođe rekle da je to zaista tako, a treća je bez reči pristala na razgovor i ispričala potresnu životnu priču.

„Dan pre zemljotresa je bilo strašno toplo, mislim da je bilo i četrdeset stepeni. Nismo mogli da spavamo od vrućine. U neko doba začulo se nešto kao zvuk aviona. Onda se sve počelo tresti. Kad je sve prošlo, osetila sam da sam zatrpana. Otvorila sam oči i videla malu rupu, kroz koju je prodirala blaga svetlost. Počela sam kopati. Pod zemljom sam provela više od sat vremena. Kad sam se uspela izvući ispod ruševina počela sam dozivati. Oko mene je bila sama pustoš. Nije bilo nikoga živog. Vrištala sam. Kopala sam rukama, zvala. U zemljotresu su poginuli moji roditelji i moja mlađa sestra, koja je imala samo trinaest godina. Kad se i moj stariji brat spasio, pod ruševinama smo tražili ostale članove porodice. Mlađoj sestri su usta bila puna zemlje. Prstima smo joj vadili zemlju iz usta. Kako bi ona pokušala da udahne, tako bi joj zemlja ulazila u usta.

Tada sam imala 22. godine. Da vam kažem, samo sam želela da umrem. Do tada je majka sve radila za nas, čim ustanemo čekala nas je topla voda za umivanje, pa na dalje. Odjednom sam postala odrasla. Ja, kao najstarija kćerka, morala sam se brinuti o starijem bratu i o dvoje mlađih braće i sestara. Ah, baš sam želela da umrem."

S kim god da razgovarate u Tangšanu, svi imaju po nekoga bliskog ko je nastradao u zemljotresu. Za samo jedan tren sa popisa živih je potpuno izbrisano 7218 porodica. Neki su imali sreće, preživeli su, ali ih slike te katastrofe i danas prate. Jedan od njih je i gospodin Džang, glavni urednik informativnog programa Radio Hebej. Sasvim slučajno u razgovoru sam saznala za to njegovo iskustvo i zamolila ga da mi ispriča kako se sve dogodilo.

„I sada, kad zatvorim oči, vidim te slike. Te noći je bilo zaista vruće, nismo mogli spavati. Negde oko jedan sat pošli smo na spavanje. U neko doba začula se buka, kao da lete avioni. Onda je počelo da trese. Ja sam ležao na krevetu. Odjednom, kao da me je neka sila odigla i odbacila na sredinu sobe. Odatle sam se počeo kotrljati i ispao sam kroz prozor."

Priče o sudbini, o određenom putu koji stoji pred svakim čovekom, pričaju se u svakom deliću planete. Gde god da se dogodi neka katastrofa, preživeli govore o sili koja ih je spasila. Takvih priča sam se naslušala u mom Glamoču i u drugim delovima moje napaćene srpske zemlje od mnogih koji su preživeli rat. I evo ovde, u Kini, ispred Muzeja tangšanskog zemljotresa, stojim pred čovekom, kojem Bog, Nebo, Sudbina ili nešto drugo, nisu dali da svoj život okonča 28. jula te 1976. godine. Osetila sam njegovu potresenost i sama sam bila potresena. Oči su mi se napunile suzama.

„Moja majka nije imala toliko sreće. Njoj je zid, koji je padao, oderao kožu sa leđa i oštetio pršljenove. Posle je išla na liječenje u Sian, ali je ostala nepokretna. Može se reći da je moja porodica imala sreće, niko od nas nije smrtno nastradao. U to vreme živeli smo u kući čije je dvorište delilo više porodica. Samo u našem dvorištu svi članovi nekoliko porodica su izginuli u zemljotresu."

U gradu koji je stvaran stotinama godina, 28. juli je postao dan sećanja na sve postradale u tom velikom zemljotresu. I dan-danas gotovo svi sa suzama u očima i bolom u duši dočekuju kraj jula. Prisećaju se. Ponovo bivaju rođeni i opet zahvalni vladi i vojsci NR Kine.

„ Najdublje su mi ostali u sjećanju vojnici Kineske narodne vojske", mnogi kažu.

Da nije smrti, ne bismo znali ceniti život. Ne bismo znali šta je sreća da nema nesreće. Možda baš zbog toga grad Tangšan zovu i grad Feniks. Jednom sravnjen sa zemljom i pretvoren u pepeo, ponovo je oživeo. Stekla sam utisak da je požrtvovnost njegovih stanovnika, uz svestranu podršku i pomoć države, bila glavni razlog za obnovu Tangšana. Zemlja se i dalje pomalo tresla. Spavali su na goloj ledini. Vakcinisani su da bi se sprečilo izbijanje epidemija. Radili su. Život nije stao.

Današnji Tangšan prostire se na 13.472 km2, od kojih na grad otpada 3874 km2. U Tangšanu živi 7.190.000 stanovnika, od kojih u gradskom jezgru živi 3.010.000. Zbog svojih geografskih karakteristika, bogatih resursa i poznate trudoljubivosti stanovništva, CK KPK, Državni savet i Partijski odbor pokrajine Hebej veliku pažnju posvećuju izgradnji ovog grada. U junu 2006. godine generalni sekretar CK KPK i predsednik države, Hu Đintao posetio je Tangšan. Prlikom te posete, on je gradskoj vladi dao zadatak da izgradi moderan, civilizovan grad. Generalni sekretar CK KPK je obišao i novoizgrađenu primorsku zonu Cao Fei Dian. Lično se uverivši u mogućnosti razvoja ove poslovne zone, Hu Đintao je naglasio da se prilikom planiranja mora voditi računa o izgradnji i kvalitetu u svim područjima rada, kako bi ova zona postala model naučnog razvoja. Iako je zbog zemljotresa sa otvaranjem prema svetu i sprovođenjem reformi kasnio tridesetak godina, to je Tangšanu donelo i izvesne prednosti, jer je mogao koristiti iskustva drugih delova zemlje. Imajući u vidu da cela pokrajina Hebej ima četiri luke, važno je napomenuti da se na području Tangšana nalaze dve: Đingšan i Cao Fei Dian. Nalazišta uglja, željeza, nafte, prirodnog plina, soli, zlata i drugih ruda takođe se nalaze na području ovoga grada. Čini se da je Bog stvarajući Tangšan, bio baš darežljiv! Ovde se proizvode sve vrste keramike, razvijena je hemijska industrija i industrija građevinskog materijala, prerada poljoprivrednih proizvoda i drugo. Ne računajući troškove prevoza, industrijska struja i radna snaga su jeftine, što investitorima ide u prilog. Nakon odluke da Tangšan postane grad-uzor naučnog razvoja kineskog socijalizma, zona Cao Fei Dian je uvrštena u 11. petogodišnji plan razvoja. To u prevodu znači da će ovde investitori moći koristiti povlastice u raznim oblastima. Uz mere, koje je vlada donela u oblasti ekologije, može se reći da je ulagati, živeti i raditi u Tangšanu pravo zadovoljstvo.

I na kraju, dodaću još jedan zanimljiv detalj, koji mi se urezao u sećanje u ovom gradu. Dan koji sam, kao deo grupe novinara KRI, provela u Tangšanu bio je zaista naporan. Rano ujutro obišli smo istočnu grobnicu dinastije Ćing, ručali smo u gradu Zunhua, a posle ručka smo bili u parku Nanhu i Muzeju tangšanskog zemljotresa. Prepuni utisaka, umorni i gladni, u dvorani Kulturnog centra susreli smo se sa tangšanskim gradonačelnikom, gospodinom Džangom. Iskreno rečeno, mislila sam da će izvaditi obiman materijal koji su nam prethodne večeri dostavili u sobe i pročitati. Bila sam iznenađena kada je gospodin Džang, bez papira u rukama, bez ijednog slova pred sobom, reč po reč, ne ponovio ono što je nama bilo napisano, nego ispričao priču o svome gradu. Pokušavala sam da pratim tekst: u gradonačelnikovom govoru je bilo rečeno sve ono što je stajalo u pisanom materijalu, ali ne kao naučeni tekst, nego rečima koje je svako od nas prisutnih mogao lako razumeti. Pored priče o istoriji, kulturi, geografskom položaju, zemljotresu, obnovi i razvoju grada, gradonačelnik Džang nam je napamet izneo i podatke o tonama proizvedenog uglja i željeza, o količini roba i kontejnera koji su prošli kroz tangšanske luke i drugom. Bila sam zapanjena. Upravo to mi je ulilo veru da će ovaj grad u skorijoj budućnosti postati jedan od simbola savremenog kineskog razvoja.