Ugrt provinciji Hebej, pored grada Cang Džou, nalazi se Vu Ćiao, kolevka kineskog i svetskog mađioničarstva i akrobatike. Međunarodni festival ''Vu Ćiao'' postao je čuven po takmičenju u akrobatskim veštinama.

Akrobacije iz Vu Ćiao su poznate u celom svetu, izvođači su zaista neverovatni. Ali kada sam prvi put bila na predstavi akrobatske trupe pomislila sam: Da moje dete jednoga dana nema hleba da jede, ja mu ne bih dala da se bavi tim.''

Ovo su reči jedne majke koju sam srela dok je sa sinom šetala ulicama Cangdžoua. Iz perspektive jedne majke, u potpunosti je razumem, jer gledati akrobatsku predstavu je jedno, a profesionalno se baviti tim je nešto sasvim drugo. Bavljenje akrobatikom je veoma opasno zanimanje, pa sam na putu prema Vu Ćiaou razmišljala ko to danas želi da njegovo dete ceo vek provede kao akrobata. Kako uopšte opstaje akrobatska trupa u Vu Ćiao? Sa tim razmišljanjima stigli smo u Vu Ćiao.

Dobro došli u veliki svet Vu Ćiao mađioničarstva i akrobacija. Nadamo se da ćete nakon ove posete proširiti svoja znanja iz ove oblasti.

Vodič nam je rekao da se ovaj turistički lokalitet u Vu Ćiaou prostire na 200 hektara, a da je za njegovu gradnju bilo potrebno devetnaest meseci.

Očekivala sam da će nas uvesti u neku veliku dvoranu, sa ogromnom pozornicom osvetljenom reflektorima u raznim bojama. Međutim, u tom ''velikom svetu mađioničarstva i akrobacija'' na svakom ćošku bili su ljudi koji su prikazivali svoje veštine. Možda je moje nedovoljno poznavanje te oblasti ili neodgovarajući termin koji se u srpskom jeziku koristi kao prevod, kriv za moje čuđenje u tom svetu tajni. Prvo na šta smo naišli bila je drvena kućica iz čijeg su dvorišta virila dva krpena lutka. Njihova prepirka zasmejala je sve nas, a onda se ispod platna pojavilo lice jedne gospodje, glumice koja je svoj glas pozajmila obojici ''glavnih likova''. Samo onaj čiji posao ne zahteva naprezanje glasnih žica nije svestan koliki je napor istovremeno glumiti dva lika! Potom su nas doveli do platoa na kojem se nalazio glumac sa drvenim štapom u ruci, pored makete domaćinske kuće sa dvorištem u kojem se nalazilo sve što treba, čak i bunar. Sve je bilo povezano tanjušnim konopcem, pa me je živo zanimalo šta li će glumac raditi sa štapom. Nisam dugo čekala da zadovoljim svoju radoznalost: gospodin je počeo da, jednog po jednog, vadi bele miševe i upućuje ih na određena mesta u kući i oko nje. Iako se grozim miševa, radoznalost je nadjačala, pa sam odgledala do kraja. Miševi su poslušno išli na mesta gde su upućivani. A onda smo stigli u jedno omanje dvorište u kojem je sedeo čovek od šezdesetak godina, obučen u jednostavne crne pantalone i crnu jaknu. Pred njim običan, drveni sto, jedna stolica i tri manje porculanske činije. Zapazila sam da ima ima neobično dugu kosu, pozadi vezanu u rep. Tek kada se predstavio shvatila sam da je to čuveni mađioničar ''Đavolje ruke''. Vang Baohe, kako mu je pravo ime, izveo je predstavu za koju sam sigurna da će svima dugo ostati u sećanju. Kada je, dok se predstavljao, rekao da bi, da je kockanje dozvoljeno u njegovoj zemlji i da on želi da se bavi tim, bio nepobedivi kralj svih kockara, pomislila sam da je preterano hvalisav. Ispričao nam je priču o snimateljima sa Kanala 3 koji su na usporenim snimcima uporno tražili caku, ali je nisu pronašli. Iskreno nam je priznao: ''Nema magije, tajna je u brzini mojih ruku''. Onda je počela predstava. (DODATI SNIMKE AKO IMAMO) ''Đavolje ruke'' je neshvatljivom mađioničarskom veštinom vrteo loptice od ovoga ili onoga materijala i stavljao ih ispod činija. Kako bi stavio loptice ispod činija, tako bi nas pitao: ''Koliko ovde ima loptica?'' Kako god mi iz publike odgovorili, bili smo u krivu. Jedan od kolega koji je došao sa nama tražio je da promeni loptice, Vang Baohe je i to uradio. Kolega je baš želeo da bude antiprotivan, pa je i dalje zadirkivao: ''Nešto nije u redu sa stolom!'' To je ''razljutilo'' našeg mađioničara, pa je odgurnuo sto i na go beton postavio one tri činije. ''E, kad ne valja sto, valja beton!'' rekao je. Ni tu mu publika nije dolijala. Onda je sam tražio da neko od nas bude taj koji će se lično uveriti u njegovu veštinu. Od svih nas odabrao je najplavlju i najmlađu medju nama, Amerikanku Ešli. Sela je na stolicu, Vang Baohe je loptice podelio i stavio ispod činija i u Ešlinu ruku. Kada je podiogao činije trebalo je da u njenoj ruci bude samo jedna loptica, međutim bile su dve. Ešli je bila toliko iznenađena da su joj loptice ispale iz ruke. Kad sam je upitala šta se dogodilo, još uvek zbunjena mi je rekla: ''Nemam pojma!'' Prepuni utisaka, krenuli smo dalje. Uveli su nas u salu u kojoj su se održavale akrobatske predstave. Mladići i devojke su se vrteli kao da su od gume i kao da se ne boje pada. Leteli su u vazduhu sa jedne strane na drugu, preskakali obruče jedan za drugim tako da nam je svima zastajao dah. Potom su kišobrani izvodili najčudesnije plesove na devojačkim nogama, dok su se tela devojaka nalazila u najrazličitijim položajima. Poslednja tačka akrobatske predstave bio ples sa tanjirima na štapu. Teško je bilo izbrojati sve te tanjire koje su one vrtele bez prekida celih pet-šet minuta, možda je svaka od njih držala po šest do osam tanjira na isto toliko štapova. Kada za toliko vremena niti jednoj od njih nije ni pao ni jedan tanjirić, pa čak se nije ni pomerio, pomislila sam da su sigurno zalepljeni nekakvim lepkom za taj štap. Kao da su pogodile moje misli, devojke su u jednom trenutku pobacale sve tanjiriće na patos i izazvale buran aplauz.

Ah, toliko sam želela da još malo budem tamo, da razgovaram sa njima, da naučim bar ponešto o nečemu za što sam mislila da je samo varka za naivne! Na žalost, nije bilo dovoljno vremena. Nevoljko smo napuštali čarobni svet koji se na tren otvorio pred nama i krenuli dalje na putovanje po Hebeju.