Danas ćemo vas upoznati sa Kineskinjom, pripadnicom kazačke nacionalnosti. Ona se zove Mahira, vlasnica je agencije koja se bavi pružanjem svih vrsta porodičnih usluga.

U pola devet Mahira biciklom dolazi do zgrade gde se nalazi njena agencija za pružanje porodičnih usluga i priprema se za naporan radni dan.

U gradu Jininu, u Sinđiangu, radi agencija za pružanje porodičnih usluga, čija je vlasnica 27-godišnja Mahira. Od kada je pre dve godine otvorila ovu agenciju, svakoga dana dođe pre ostalih kako bi napravila plan rada za taj dan i podelila zadatke svim zaposlenima. Kada se uveče svi raziđu kućama, ona je još uvek u kancelariji, gde proverava dnevne rezultate.

Do pre dve godine Mahira je bila službenica u jednoj vladinoj ustanovi. Imala je stabilan posao i dovoljno slobodnog vremena.

Pre dve godine radila sam kao službenica u arhivi u lokalnoj Federaciji žena. To je bila želja moje majke, da radim neki miran i stabilan posao.

Mahira je 2003. godine završila fakultet. Prema tadašnjoj državnoj politici, diplomirani studenti su mogli sami da traže posao. U Sinđiangu je većina roditelja, čija su deca završila visoke škole, ipak želela da im se deca zaposle u nekoj državnoj ustanovi, jer je takav posao najsigurniji. I tako je Mahira počela da radi u lokalnoj Federaciji žena.

Nakon tri godine Mahira je odlučila da napusti ovaj posao o kojem mnogi mogu samo da sanjaju.

Radila sam tri godine i osetila sam zamor. Na poslu nije bilo nikakvog uzbuđenja, nikakvog stvaralaštva. Ništa ne govoreći majci, dala sam otkaz.

Mahira je shvatila da rad u državnoj instituciji ne odgovara njenom karakteru. Želela je posao pun izazova koji je u skladu sa njenim interesovanjima. Naravno, o tome nije smela da govori majci, jer se ona sigurno ne bi složila sa Mahirinim idejama. Mahira je navela:

„Medju pripadnicima kazačke nacionalnosti malo je ljudi koji se bave biznisom. Naši preci su vekovima mirno živeli na stepi i nisu naučeni da razmišljaju na način kakav zahteva tržišna konkurencija. Zato se moji roditelji nisu mogli složiti da ja uđem u svet biznisa.

„Saznavši da sam napustila državni posao, majka je bila jako tužna. Veoma je poštujem i nisam želela da se raspravljam sa njom, nego sam ćutanjem izražavala svoj stav, drugačiji od njenog."

Nakon što je napustila državnu službu, Mahira je zakupila jednu kancelariju za kucanje i kopiranje. Nije prošlo mnogo vremena kada je iz lokalne uprave za zapošljavanje stigla vest da diplomirani studenti prilikom osnivanja privatne firme imaju 50 posto poreskih olakšica. Mahira je odlučila da ne propusti ovu priliku.

Prvo na što sam pomislila bilo je da otvorim agenciju koja će pružati razne vrste porodičnih usluga. Kada sam radila u Federaciji žena susretala sam se sa tom vrstom posla i zato sam odlučila iskušam svoje sposobnosti.

Nakon otvaranja agencije, mnogi su mislili da je to zaista neverovatno. Osoba sa završenim fakultetom da pruža porodične usluge?! Pa to je baš šteta! Ali Mahira je mislila drugačije. Kozaci i Ujguri imaju specifične običaje i životne navike. Mahira je htela da svoj posao uskladi sa njihovim navikama. Ona je navela:

„Pružamo niz usluga meštanima. Na primer, pripadnici kazačke nacionalnosti organizuju babinje, ceremoniju bušenja ušiju i stavljanja minđuša i drugo. Sve to mi možemo da organizujemo. Osim toga, naša agencija pruža usluge organizovanja raznih ceremonija, venčanja ili sahrana.

Mahira smatra da porodične usluge ne obuhvataju samo spremanje stanova, nego i razne druge poslove, a zaposleni u agenciji treba da imaju visok nivo obrazovanja i dovoljno iskustva u obavljanju ovih vrsta usluga.

U lokalnoj štampi je dala oglas da traži nove službenike. Uslov za prijavu na konkurs je bio diploma visoke škole. U samom početku Mahira nije bila sigurna da će reakcija biti pozitivna. Ali suprotno njenim očekivanjima, prijavilo se desetak diplomiranih studenata. Selkinur Asraf je bio jedan od onih koji su se prijavili. On sada u agenciji obavlja posao snimatelja. Pre toga je imao priliku da radi kao nastavnik u jednoj srednjoj školi. Nije prihvatio ponudu, nego se odlučio za posao u agenciji za pružanje porodičnih usluga. Govoreći o tome on kaže:

„Ranije je država diplomiranim studentima obezbeđivala radno mesto. Jeste da ste dobijali stabilno radno mesto, ali nije bilo mogućnosti da odaberete posao prema svojim interesovanjima.

Počev od 90-tih godina prošlog veka država više nije obezbeđivala radno mesto za svakog diplomiranog studenta. Većina diplomiranih studenata sama traži radna mesta. Mali je broj ljudi kao što su Mahira i Asraf, koji su imali priliku da ostvare svoje ideale. U Kini svake godine diplomira više od četiri miliona studenata, a većina njih samostalno traži zaposlenje. Funkcioner biroa za zapošljavanje u Sinđiangu, gospodin Sjao Min je rekao:

Sada kod nas postoji potreba da učenici već u školama počnu sa tržišnim razmišljanjima i da shvate da će se samostalno zapošljavati. Škole podstiču studente da nakon diplomiranja sami traže posao prema svojim interesovanjima kako bi maksimalno pokazali svoj stvaralački potencijal.

Sada je Mahirinoj u agenciji zaposleno devet diplomiranih studenata. Praksa je pokazala da je Mahira učinila pravilan izbor. Sada ceo Jinin zna da su svi zaposleni u Mahirinoj agenciji završili visoko obrazovanje. Mahira je na kazačkom jeziku rekla:

Često od zaposlenih u agenciji tražim da imaju adekvatan odnos prema sebi i prema svom poslu. I oni koji su završili fakultete takođe su radnici. Svaki posao ima svoju vrednost samo kada je koristan za društveni razvoj i za otkrivanje svojih potencijala.

Pošto u Mahirinoj agenciji rade visokoobrazovani ljudi, njena agencija se iz godine u godinu sve bolje razvija. Sve više stanovnika traži usluge njene agencije. Najzad je i njena majka prestala da kritikuje njenu odluku o napuštanju državnog posla i otvaranju privatne firme.

Mahira veruje da će svojim radom i rezultatima rada zaslužiti majčinu pohvalu.