Da li treba potražiti posao u gradu? Hm, sve ima svoje dobre i lose strane..

Liu Ćinag: Lakse je naci posao u gradu nego u selu.

Vu Jongmei: U gradu često mislim na dete i plačem.

Neki su odlučili da ostanu u selu.

Li Šilin: Mlin za proizvodnju brašna je moj, sirovine su u selu, time se smanjuju troškovi prevoza.

Detaljnije o tome u seriji reportaza ''Seljaci iz Deng Džou''.

Liu Ćing i njegova bračna saputnica su pronašli posao u gradu, zaradili mnogo novca i naučili zanat. To su vitalni, mladi ljudi kojima se u selu mnogi dive. Ali, ko zna kakve njih nevolje muce?

Ova pesma koju ste upravo čuli govori o lepotama spoljnjeg sveta. Liu Ćiang, drugi sin porodice Liu iz sela Ča An u opstini Deng Džou, je 1992. godine otišao u grad da traži posao. Tada još nije imao ni punih 20 godina. U to vreme jos nije znao drugu rečenicu pomenute pesme koja glasi: ''Svet je prepun nepredvidivih teškoća''.

Liu Ćiang: Tada je većina ljudi u selu bila veoma siromašna, a kod kuce....eh, puno usta, losi prihodi, tesko je bilo prodati bilo sta od poljoprivrednih proizvoda. Sestre su isle u školu, pa su i troskovi školarine bili veliki.

Liu Ćiang: Naučio sam mnogo stvari, na primer električno zavarivanje, neke tehnike u proizvodnji odece. U gradovima je lakše pronaci posao jer ima više fabrika kojima je potreban veci broj radnika.

Dobitak je bio veliki: nakon sto je ovladao tehnikom električnog zavarivanja, Liu vise nije radio fizičke poslove. Druge godine boravka u Guang Dzou upoznao je devojku Vu Jongmei, svoju zemljakinju. Zavoleli su se i sklopili brak, a nedugo potom dobili su i sina.

Problemi su nastali rođenjem deteta. Vu Jongmei je zbog posla ostavila dete u selu. Kad god dodje u selo da vidi dete, uvek je u zurbi. Jednom je bila odsutna dve godine, i za to vreme je u selu bila manje od mesec dana.

Kad treba da idem, sakrijem se da me dete ne vidi. Ako vidi da idem odmah pocne da place, obgrli moje noge i ne dozvoljava da idem. Kad sam u gradu često mislim na dete i plačem.

Dete je najveca dragocenost za svaku porodicu. Ko radi u gradu zna da rad ne donosi samo fizički umor.

Građani nas preziru jer nismo obrazovani. Mi, radnici sa sela, nemamo isti tretman kao radnici koji nisu pridoslice.

Kad su umorni, Liu Ćiang i njegova žena pevaju pesmu: ''Kako ti je u tudjini''.

Deset godina je proletelo. Liu Ćiang je odlučio da se vrati u selo. Sa jedne strane su vec ostareli roditelji koji ne mogu da se bave poljoprivredom. Sa druge strane, od prošle godine Svekineski narodni kongres je ukinuo porez na poljoprivredne kulture koji je bio na snazi već 2600 godina, sto daje vise mogucnosti za zaradu od poljoprivrede.

Liu Ćiang: Poljoprivredna politika je sve bolja, ukinut je porez na poljoprivredne proizvode, a vlada daje još i subvencije seljacima koji se bave poljoprivredom. U oblasti medicine postoji kooperativni sistem zdravstvene zastite u selima. U sezoni se bavim poljoprivredom, a kad prodje sezona poljoprivrednih radova odem u grad da zaradim nesto, jer od mog sela do grada nije daleko. Naučio sam ponesto i mogu da zarađujem u gradu, a kad se na to doda i prihod od poljoprivrede...hehehe, nije lose.

Obrada zemlje, potraga za poslom u gradu, odlazak u grad i povratak u selo. Otkud im samo novac i ideje za sve to? Ko brine o deci i starima? Ko je glavni u donosenju odluka? Ukoliko hoćete da saznate nesto vise o zivotu kineskih seljaka, poslušajte seriju reportaza ''Seljaci iz Deng Džou''.

Liu Ćiang je računicu stavio na papir. Godisnje od prodaje poljoprivrednih proizvoda može da zaradi više od deset hiljada juana, a tu je i subvencija vlade. Kad nije sezona poljoprivrednih radova, u gradu za dva-tri meseca može da zaradi i do pet-sest hiljada juana. Sve skupa iznosi oko 20 hiljda juana, sto je dosta za selo, pa čak ni u gradu ne bi bilo malo.

U selima u Deng Džou poput bračnog para Liu Ćiang ima gotovo 80 odsto mladih i ljudi zrelog doba. Na primer, sin i snaha starog bracnog para Džang Jongdžao i Li Šumei rade u Guang Džou, a kuci dolaze jednom u dve godine.

Starac: Zadnje dve godine nisu dolazili čak ni za vreme Praznika proleća. U to vreme su karte veoma skupe, pa zbog toga nisu dolazili. Nedostaju mi, posebno kad su praznici.

Najstariji sin i snaha ovog bracnog para rade u Guang Džou, a njihova ćerka je u selu sa babom i dedom.

Starica: Najmlađi sin još ide u školu i veliki su troškovi skolovanja, oko deset hiljada juana svake godine. Na sta se možemo osloniti u selu? Prihodi od poljoprivrede nisu dovoljni.

Ovakvo stanje u Deng Džou je uobičajeno. Mladi su otišli u gradove da traže poslove, a stari i deca su ostali u selima. Najčesce je najstariji sin onaj koji radi u gradu i svojom platom plaća sve troškove cele porodice i školarinu za mlađe sestre i bracu.

Troškovi obdaništa za unuku su obezbeđeni, njen otac šalje novac svakog meseca. Međutim baka ima i drugih problema.

Starica: Dete je bilo malo kad su je ostavili, imala je samo dve-tri godine. Sin i snaha često zovu telefonom, ali unuka mi kaže da nema šta da prica sa majkom.

Drugi problem koji muci ovu baku jeste to sto su ona i njen suprug ostareli i zdravlje ih vise ne sluzi kao pre. U sezoni poljoprivrednih radova trebaju još da brinu o unuci, a ona oseća da za sve to nemaju dovoljno snage.

Starica: Ako zdravlje nije dobro, ne može se obradjivati zemlja. A ko ce onda paziti na decu i raditi zemlju? Sin i snaha tada ne bi mogli da idu odavde. Za sada je još uvek dobro, jos nemamo nikakvu bolest.

U selu Ča An prošle godine je uveden kooperativni sistem zdravstvene zastite. Ekonomski teret ovog starog bracnog para je znatno smanjen. Ne samo da je lečenje jeftino, nego ponekad mogu da kupe lekove koji se često koriste i pošalju ih sinu koji radi u gradu.

U selu Ča An većina mladih je u potrazi za poslom otišla u grad. Li Šilin nije otišao, nego je otvorio dva mlina za proizvodnju brašna. Nije da nije razmisljao o odlasku u grad, ali nakon sto je sve izvagao, uvideo je da i u selu postoje mogucnosti za razvoj.

Li Šilin: Mlin za proizvodnju brašna je moj, u selu su mi i sirovine, a to dosta smanjuje troškove prevoza. Pšenica je u našem kraju veoma kvalitetna. Ovo je Henan, provincija poznata po proizvodnji pšenice i velika poljoprivredna provincija. Samo treba dovoljno snage i dovoljno volje da se sve odradi.

Po Li Šilinovom mišljenju, problem nije u odlasku ili ostanku u selu, nego kako stvoriti priliku za licni razvoj. Sve ima svoje dobre i lose strane, i odlazak i ostanak u selu. Reklo bi se da je Li napravio svoju racunicu.

Li Šilin: U mnogim oblastima postoje velike mogucnosti za razvoj, a profit je veliki. Medjutim, ja se u to ne razumem i neću da rizikujem. Moja prednost je desetogodisnje iskustvo u proizvodnji brasna i sigurno neću propustiti ovu priliku.

Malo je ljudi koji, poput Lija, ostaju u selu. Ali sve više je onih koji ovako razumno razmišljaju o napustanju sela. Uz promene politike prema selu, stvorene su nove sanse za napredovanje, bilo da se ode ili da se ostane u selu.