Sihu je muzički instrument koji pripada mongolskoj narodnosti.

'' Sihu predstavlja duhovnu hranu svih pripadnika mongolske narodnosti.

Nekada je svako domaćinstvo u stepama imalo najmanje jedan takav instrument.

''Tada je skoro svaka porodica imala i jednog svirača Sihu-a''

Mongolci kažu, da je prostranstvo stepa sadržano u njihovim pesmama, a zvuk instrumenta je poput konja u galopu.

Grad Tongliao, na istoku autonomne pokrajine Unutrašnje Mongolije, nalazi se u centru lepe stepe Kolćin.Ovde su se plavo nebo, stado goveda i ovaca, lepe devojke, zgodni momci i divan zvuk Sihua stopili u prekrasnu sliku.

Sihu je drevni muzički instrument mongolske narodnosti, koji svedoči o istoriji i emocijama pripadnika mongolske narodnosti. Gde je instrument Sihu? Njegov zvuk me je odveo u stepski grad Tongliao.

Najpre sam posetila stručnjaka iz Umetničkog instituta u tom gradu, Sanbula Nuožibu.On je rekao:

''Nekada je u selima, na zidu svake kuće visio jedan Sihu, bez obzira na to, da li je neko znao da svira. Ljudi su voleli da pokazuju svoj Sihu rođacima, sa željom da se takmiče čiji instrument ima bolji zvuk. Može se reći da je Sihu simbol kulture mongolske narodnosti.''

Sihu je sastavljen od četiri žice, rekao je naš sagovornik. Pored instrumenta Matoućin, Sihu je bio najpopularniji drevni instrument mongolske narodnosti. Pre 700 godina, stepski umetnici su jahali na konjima i svirali Sihu. Na taj način su pripovedale priče o precima i pevalo o životu. U to vreme uobičajena slika u prostranim stepama, bila su stada ovaca i zvuk Sihu-a, koji se svuda čuo.

U stepama su danas izgradjeni savremeni gradovi. Mnogo ljudi čak nije ni videlo stepe. Gde li je sada Sihu?

Pitala sam, jedne večeri, neke ljude koji su šetali najvećim trgom u gradu.

''Dobro veče! Da li ste čuli za Sihu? To je jedna vrsta muzičkog instrumenta.''

''Sihu? Neznam.'', odgovorio mi je jedan prolaznik.

''Zdravo. Da li znate šta je Sihu?'', pitala sam dalje.

''Sihu? Mislim da sam negde čuo za njega, ali nisam ga video.'', odgovorio mi je drugi.

Naravno, nije da svi nisu čuli za Sihu. Pitala sam i nekoliko gostiju u jednom restoranu, koji su mi dali sledeći odgovor.

'' Sihu je muzički instrument mongolske narodnosti. Odrasli smo u stočarskom području. Često smo slušali o narodnoj umetnosti Uligr. Stari poklonici te umetnosti u našem selu imaju Sihu i dobro ga sviraju.''

Po njihovim rečima, Uligr je jedna vrsta umetnosti mongolske narodnosti.To je jedna vrsta umetničkog pripovedanja koje prati zvuk Sihu-a. U proteklih 20 godina, popularnost televizije uticala je pojavu drugačijeg načina zabave. Stoga je sve manje mladih ljudi koji slušaju Vuligr, a zvuk Sihu-a ostao je daleko od života stanovnika.

Gde se još može čuti zvuk drevnog instrumenta? Otišla sam u severni deo stepe Kolćin. Tamo je zavičaj Uligra.Tamo sam srela pripovedača šeste generacije Uligra, Laosara.

''Ne mogu da se odreknem te umetnosti. Živim za nju. To je specifična umetnost naše narodnosti. Svi pripadnici mongolske narodnosti je vole. Ne znam da li mogu na najbolji način da je iskažem , ali živim za nju.''

U potrazi za Sihu-om, ljudi su mi više puta govorili o jednom čoveku koga su nekada smatrali ''kraljem pesama u stepi Kolćin''.To je bio slepi umetnik Hej Sjiao. Pitala sam gde mogu da ga nađem? Niko nije znao. Ali na kraju sam ga našla u jednom malom selu.

''Dobar dan, profesore Hej Sjiao''

''Dobar dan, dobar dan''

''Došla sam iz Pekinga''

''Pekinga! Dobro došla !''

Ulazeći u kuću slučajno sam uočila drevni Sihu obešen na zidu. Na vratu instrumenta potpuno je izbledela boja, a gudalo se caklilo od česte upotrebe. Odjednom sam shvatila, to je taj Sihu koji sam tako dugo tražila.

Počeo sam da sviram Sihu kada sam imao 16 godina, rekao je profesor. Nosio sam ga uvek sa sobom, više od 30 godina. Ja sam invalid i živeo sam od njega.

Hesjao, koji je imao 67 godina i pola veka je obilazio svaki pašnjak da bi na svom omiljenom instrumentu poklonio ljudima sa ovog područja predivnu muziku. Zbog toga su ga svi veoma poštovali.

Danas su Laosr i Hesjao u dubokoj starosti. Želja im je da svoju veštinu prenesu mladim ljudima. U toku mog boravka u selu srela sam nekoliko učenika starog majstora. Jedna od njih je devojka Unižećićige.

Volim da pevam lirske pesme Uligr, svirajući na Sihu-u, rekla je ona. Moji prijatelji vole da gledaju televiziju i pevaju savremene pesme. Oni su me pitali zašto učim da sviram Sihu.Moj odgovor je:» volim tu umetnost koju smo nasledili od naših predaka».

Danas mlade ljude privlači popularna muzika, a svirači stare generacije su se odavno oprostili sa ovim svetom. Ipak postoji briga za budućnost narodne umetnosti. Kineska vlada je 2005. godine uvsrtila Sihu na listu kanditata za nematerijalnu kulturnu baštinu. Istovremeno je osnovano Pokrajinsko udruženje svirača Sihu-a.Sada se može čuti divna pesma koju peva Unižećićige. Zar nam to ne daje nadu da će se nastaviti umetnost sviranja Sihu-a?

To je bila moja potraga za Sihu-om. Na početku je bilo teško, ali sam kasnije primetila kako na zidu kuća brojnih mongolskih porodica stoji taj muzički instrument. A gde su svirači? Verovatno ste ih sreli na ulici. Oni su veoma raspoloženi dok sviraju Sihu.