Putujmo kroz stepu, približimo se posebnoj grupi pripadnika mongolske narodnosti.

Kineski radio Internacional vam pripoveda legende iz davnina i priče iz sadašnjosti o narodnim izvodjačima - hugurcima. Ispričaćemo vam njihova iskustva iz svakodnevnog obavljanja posla. Pa da počnemo!

Na prostranoj stepi Korčin na severu Kine živi jedna grupa pripadnika mongolske narodnosti, koja, uz tradicionalne muzičke instrumente, pripoveda priče iz drevnih vremena. Lokalni stanovnici ih zovu hugurcima. Ovi pripadnici mongolske narodnosti su sačuvali izvornu muziku kao živi, ''materijalni'' dokaz svoje tradicije. Hugurci i dan danas, uz jak uticaj moderne kulture, ipak nastoje da sačuvaju i nastave tu dragocenu tradiciju.

Priča o hugurcima nastala je već krajem 12. veka. 1206. godine, kada je Džingis Kan osnovao Mongolsko carstvo. U tadašnjoj državi uvedeno je posebno zvanje pod nazivom "hugurci", čiji je nosilac bio zadužen za izvodjenje muzickog programa. Baš taj prvi činovnik je predhodnik današnjih izvodjača huguraca.

Početkom 19. veka, pored stočarstva, koje je nekada bilo jedina privredna grana, na stepi Korčin zaživela je i poljoprivreda. U tom periodu, Mongoli i pripadnici naroda Han povećali su medjusobne razmene, jedni od drugih su preuzimali korisna iskustva i zajedno razvijali razne vrste slobodnih aktivnosti. Osim pevanja narodnih pesama, prisustvo na tradicionalnim predstavama huguraca i izvodjača uri gura i holbe bilo je glavna atrakcija u oblasti Korčin. Tada je postojala uzrečica da je od tri stanovnika, jedan bio izvodjač hugurac. Prema predanju, u periodu kada je umetnička forma uri gur doživela svoj procvat, nekoliko hiljada izvodjača huguraca ostavilo je svoje tragove u oblasti Korčin.

Prva grupa huguraca bila je poreklom iz sreza Džalute na stepi Korčin. Govoreći o tom srezu, potpredsednik Mongolskog udruženja umetnika i operskih pevača, šef centra za kulturu i umetnost na Radio Tongliaou u Unutrašnjoj Mongoliji Sju Čanghe je rekao:

Džalute je mongolski naziv koji znači "saopštenje" ili "obaveštenje". U periodu vladavine Džingis Kana, Mongoli još nisu imali svoje pismo, pa su se za vreme ratova sve vojne naredbe prenosile rimovanim pesmama. Te pesme su bile originalno holbo. Zahvaljujući toj tradiciji, ovdašnji umetnici i pevači su veoma uspešni u izvodjenju holbe i uri gura.

Maločas ste slušali odlomak uri gura iz predstave "Duel generala", koju je izveo jedan od pripadnika šeste generacije huguraca, Laurs. "Pripovedati priču uz muzički instrument sihu" je slikovit opis umetničke forme uri gur. Za izvodjenje kompletne epizode uri gura potrebno je najmanje nekoliko desetina sati, a ponekad više od pola meseca. Uprkos dugom trajanju, hugurci uvek bivaju zaneseni svojim izvodjenjem. Na početku izvodjenja uri gura, predstavljanje izvodjača i njihove improvizovane pričice pripadaju onoj umetnički formi koja se zove holbo.

Sredinom prošlog veka, za vreme pauza u toku poljoprivrednih radova, lokalni stanovnici su rado i često pozivali hugurce da im u kući izvode predstave.

Kad sam imao sedam-osam godina, bio je nesvakidašnji fenomen da u naše selo dodju hugurci i da izvode predstavu. Morali smo da ih, iz mesta udaljenog i po nekoliko stotina kilometara, volovskim zapregama dovozimo u selo. Tada smo, zbog potreba ispaše, živeli daleko jedni od drugih, a kada bi trebali da dodju hugurci, stočari bi išli od kuće do kuće da sve obaveste o tom dogadjaju. Potom bi svi volovskim zapregama krenuli ka mestu gde se izvodila predstava.

Prema istorijskim zapisima, knezovi iz stare keltske države Skordiska imali su naviku da uveče pozivaju glumce i muzičare da im sviraju i pevaju, pa su glumci, u palati knezova obasjanoj mesečinom, uz pratnju harfi, propevali pripovedajući priče iz prošlosti...

Hugurci su na orijentalnoj stepi, poput evropskih srednjovekovnih izvodjača, takodje imali svojevrsan način na koji su pripovedali o istoriji.

Očigledno, hugurci nisu stanovnicima pružali samo zabavu, već su u davna vremena, kada nije bilo pisma, sa generacije na generaciju prenosili dragocene istorijske podatke. Danas, na žalost, ovi prenosioci priča iz istorije polako odlaze u zaborav.

Sa pojavom televizije vidovi zabave su postali sve raznovrsniji, što je takodje dovelo do naglog smanjenja broja huguraca na stepi Korčin. Njih je 2004. godine bilo svega nekoliko desetina. Hugurci i uri gur počinju da se udaljuju od sadašnjeg života stanovnika u Korčinu.

Ocenjujući ovo, stručnjak iz Instituta za književnost i umetnost u gradu Tongliao u Unutrašnjoj Mongoliji, Sanbulanodžibu je rekao:

Nakon 1990. godine, pozorišta za izvodjenje predstava uri gura pretvorena su u dvorane za bilijar, elektronske igre i plesne centre. Broj ljubitelja huguraca i uri gura se polako smanjivao. Samo stari ljudi žale za tom tradicionalnom umetničkom formom, dok mlade ona uopšte ne zanima.

Stručnjak Instituta za nacionalnu književnost pri Kineskoj akademiji društvenih nauka Sićinbatu razočaran je takvom situacijom.

Bez gledalaca, ovim narodnim umetničkim formama preti nestanak.

Maestro uri gura Laurs je takodje izrazio svoju zabrinutost.

Šta da se radi? Mnogi ljudi više ne žele da gledaju naše predstave, a to je veoma opasna pojava. Zahvaljujući subvencijama države, mogu da rešim životne probleme, ali mojim učenicima je teško da se izdražavaju bez novčane pomoći države.

Hoće li uri gur postati pojam koji će biti izložen samo u muzejima, ili će se u narodu prenositi iz generacije u generaciju. Da li će hugurci biti u stanju da predju"pustinju" i da pronadju "novu oazu"?

Kina je 2001. godine postala potpisnica "Konvencije o usmenoj nematerijalnoj kulturnoj baštini" UNESKO-a. Nakon toga kineska vlada je preduzela niz mera za zaštitu usmene nematerijalne kulturne baštine, dok su lokalne vlade takodje održale niz aktivnosti, kao što su organizovanje obuke za izvodjača hugurca, takmičenje u holbou itd.

Kineska akademija društvenih nauka je 2004. godine pokrenula projekat istraživanja uri gura sa stepe. Govoreći o tome, voditelj projekta Sićinbatu je izložio:

Do sada su nam nedostajali audio podaci uri gura snimljeni sa stepe. Ovaj projekat je popunio tu prazninu. Pored toga, radio stanica, koja je u proteklih više od 30 godina stalno radila na snimanju audio podataka uri gura, odigrala je značajnu ulogu u širenju te umetničke forme.

Šef centra za kulturu i umetnost na Radio Tongliaou u Unutrašnjoj Mongoliji Sju Čanghe je rekao:

Pozivali smo izvodjače u naš radio i snimali emisije o njima. U toku proteklih 30 godina, snimili smo gotovo 4 hiljade sati programa uri gura.

Hoće li nakon ulaska u velike gradove biti sačuvan originalni šarm jedne takve narodne umetničke forme?

Odgovor stručnjaka za narodnu muziku Džu Džidžonga na to pitanje je, generalno gledano, optimističan.

Smatram neophodnim da izvorna narodna umetnička forma bude kombinovana sa savremenim načinom prenosa. Iako bi možda njen šarm, zbog takvog načina, bio nešto umanjen, ipak bi bio prenesen nacionalni duh, a to je jedan od naših ciljeva zaštite originalnih umetničkih formi.

Prosle, 2006. godine navršilo se tačno osam stotina godina od kada je Džingis Kan uveo zvanje "hugurci", čiji su nosioci bili zaduženi za muziku. U srezu Džalute 2006. godine je održan i prvi "Festival uri gura", a iste godine, ova umetnička forma je zvanično uvršćena u spisak prve grupe nematerijalne kulturne baštine na nivou države. Ove aktivnosti su sigurno znatno utešile izvodjače hugurce, koji se i dalje bore za opstanak umetničke forme uri gur.