Ova narodna pesma mongolske narodnosti je nekoliko stotina godina popularna na stepi. U pesmi je izrazena nostalgija mlade udate zene za rodnim krajem i roditeljima.

Divna, tužna priča nabijena emocijama jedne narodnosti.

Slusajuci jednu pesmu upoznajemo se sa jednim narodom. U današnjem programu upoznaću vam sa tradicionalnom pesmom mongolske narodnosti koja je popularna već nekoliko stotina godina.

Ovu pesmu peva muzička grupa mongolske narodnosti koja nosi lepo ime ''Noendzija''. I pesma se takođe zove ''Noendzija''. U njihovom zavičaju u Unutrašnjoj Mongoliji pesma ''Noendzija'' je veoma popularna, kao sto je ''Oj golube, moj golube'' u Srbiji.

Ova pesma je iz epa mongolske narodnosti, u cijoj pozadini je divna priča.

Davno u prošlosti na stepi Korsin u Unutrašnjoj Mongoliji živela je lepotica Noenđija, koja je od malena volela da peva zajedno sa pticama, igrala se sa stadom ovaca i trčala za svojim omiljenim riđim konjićem. Bezbrižan život uvek brzo prodje. Noenđija je izrasla u visoku i vitku devojku. Otac ju je verio sa jednim nepoznatim muškarcem. U to vreme morala je da sluša oca. Uz zvuke svadbene pesme Noenđija je, tužna zbog rastanka sa roditeljima, krenula na daleki put. Sa sobom je povela svog miljenika, riđeg konjića. Tada su se za putovanja koristile zaprege u koje su bili upregnuti volovi. Ona je ovim zaprežnim kolima stepom putovala desetak dana. Noenđija je shvatila da od toga dana više neće biti u prilici da se vrati u svoj zavičaj. Godine su prolazile jedna za drugom. Noenđija nije mogla da kontroliše svoja nostalgična osećanja i često se penjala na vrh visoke planine odakle je gledala u daljinu, tamo gde je bio njen rodni kraj. Poimence je zvala je svu svoju rodbinu. Nije prošlo mnogo vremena a Noenđija je umrla pateći za kućom. Riđi konjić, koji je dobro poznavao svoju vlasnicu, danonoćno je trčao i vratio se u njen zavičaj. Kada je stigao pred vrata svog domaćina, premoren je pao i više se nije podigao.

Na stepi Kolćin ''Noendzija'' je popularna već nekoliko stotina. Nedavno smo obišli Noendzijin zavičaj i otkrili smo da je tamo ova pesma omiljena.

Pesmu peva starica mongolske narodnosti u Noendzijinom zavičaju, koja takođe ima lepo ime Hudagula.

Hudagula: Znam jedino tu pesmu. Pevam je kad slavimo Novu godinu ili decije rođendane. Ponekad je pevam i kad sam umorna.

Od kada se udala česce je pevala pesmu ''Noendzija''.

Hudagula: Pevala sam i plakala. Pevala bih tu pesmu kad god mi je nedostajala moja porodica. Plakala sam cim sam se venčala, jer su mi nedostajali deda, baka, mama, tata, sestra i brat, ja sam najstarije dete.

I njena ćerka se isto oseća.

Ćerka: Sve mi, bez obzira kojoj narodnosti pripadale, imamo ista osećanja nakon venčanja, jer se napusta roditeljski dom i postaje član druge porodice. ''Noendzija'' je pesma koja u potpunosti može da izrazi ove emocije. Mama peva tu pesmu kad joj ja nedostajem, a ja pevam tu pesmu kad mi nedostaje moja ćerka. Pesma je predivna.

Vang Đindži je pripadnica nacionalne manjine Man. Njen zavičaj je daleko od stepe Kolćin. Kad je bila mlada, udala se i dosla da zivi na stepi.

Vang Đindži: Cim sam se sa 20 godina udala, počela sam da pevam ovu pesmu. Znala sam je i pre, ali je nikad nisam pevala. Kad god je pevam nedostaje mi porodica, budem veoma tužna. I moja ćerka i sin znaju tu pesmu, ja sam ih učila.

Baka Vang ima unuku. Ona je pazljivo slušala nase razgovore.

Vang: Moja unuka je od malih nogu od mene naučila tu pesmu. Učila sam je kad je napunila godinu dana uspavljujuci je.

Unuka: Ja imam 12 godina, ovu pesmu sam učila od bake. Veoma volim ''Noendziju''. Kad sam bila mala nisam mislila da je tužna, a sada mislim. Svidja mi se i melodija i tekst. Baka me je naučila tu pesmu i ispričala mi priču o tome kako je nastala.

Uz razvoj privrede, na stepi Kolćin se razvija i saobraćaj. Udatim zenama je olaksan povratak kućama, a zvuci pesme ''Noendzija'' se sire i u drugim mestima. Ne peva se vise samo na stepi, već je usla i u gradove i na scene.

Danasnje mlade generacije koje zive na stepi su izabrale novu tehnologiju, nove muzičke instrumente i novi način pevanja. Zahvaljujući svemu ovome, drevna narodna pesma ''Noendzija'' postaje sve popularnija. Ali ono sto nije i nikada nece biti promenjeno jeste istinska ljubav prema svom zavičaju koju Mongolci iskazuju pesmom.

Džu Džidžong je muzicki stručnjak foklorne umetnosti pri kineskom udruženju umetnika. On se bavi sakupljanjem izvornih pesama u Noendzijinom zavičaju.

Džu: Mongolcima, bez obzira gde se nalazili, u Pekingu, u Šangaju, u Londonu ili u drugim delovima sveta, noć donosi nostalgiju. Takav im je karakter. Prvo sto Mongolac uradi kad podigne čašu rakije jeste da poveze stepu i nostalgiju. Kad pevaju onda sigurno pevaju pesme iz stepe. Pevaju drugima, a u sustini pevaju sami sebi i to se prenosi generacijama.