U pesmi pod nazivom «Ptica koja leti u daljinu» se kaže: U detinjstvu, gledajući na plavo nebo, sanjao sam da se pretvorim u pticu koja raširenim krilima i uz prijatan vetar visoko i slobodno leti u daljinu. A kad sam porastao, noseći na ledjima stvari koje je pripremila majka otišao sam iz rodnog kraja za idealom i kao ptica bez ikakvog pokajanja odleteo u daljinu. Uz njegovu pesmu počinjemo našu današnju emisiju, u kojoj ćemo vam pričati o ovoj letećoj ptici u Pekingu.

Crnomanjast Ai Mang je srednjeg rasta sa dugačkom kosom i crnim i blistavim očima. Od malena je zavoleo da peva, pevajući planinama i stadima volova (goveda). Godine 1996. upisao se u Pekinšku filmsku akademiju sa željom da studira vokalnu muziku. Ali suprotno njgovoj želji upućen je na fakultet glume. Nakon 2 godine učenja Ai Mang nije postao glumac, već je ponovo počeo pevanje. Svaki dan biciklom je prolazio kroz Peking i pevao gostima u raznim kafanama i barovima sa željom da će jednom neko uživati u njegovom pevanju i na kraju izraditi posebnu ploču sa njegovim pesamama.

Jednom je Ai Mang na nacionalni način pevao pesmu koju je sam komponovao. Njega je slučajno čuo poznati producent muzičkih dela. On je predložio Ai Mangu da treba pokazati svoje karakteristike kao pevača nacionalnosti Ua, da svim srcem sakupi i piše narodne pesme i nadje osećaj na početku kako je pevao na ledjiva vola.

Reči producenta su odmah Ai Mangu otvorile široki vidik. Tako je on počeo da otkriva i sakuplja davno popularne pesme medju pripadnicima nacionalnosti Ua, a zatim ih preradjuje i u njih unese neke moderne sadržine.

Godine 2000. direktor klub koji organizuje sport napolju slučajno je čuo pesme koje je pevao Ai Mang. Saznavši da je od malena živio u dubini planine u provinciji Jun Nan, direktor je pitao Ai Manga da li želi učešće u njegovom klubu da vodi sportiste na ekspediciju u planine. Gajeći duboka osećanja prema planinama Ai Mang je odlučio da to oproba.

Od tada je Ai Mang sa gitarom na ledjima ušao u novu oblast rada, često pevajući ekspedistima. Jedan ekspedist je opisao njegovo pevanje, ukazujući da je njegov glas čist i magnetičan, prekrasan i jak, koji kao ptica šestari u planinskim dolinama. Tako se pesme Ai Manga postepeno popularišu medju ljudima koji se bave sportom napolju. 2002. godine izašla je u javnost ploča sa 5 pesama, koje je Ai Mang sam komponovao i snimio. To je rezultat njegovog dugogodišnjeg rada i za njega je veliko zadovoljstvo.

Pored toga Ai Mang je svojim pevanjem stekao i ljubav. Godine 2004. devojka Lu Lu iz Singđianga, obožavalac pesmama nacionalne manjine Ua ušla je u njegov život i postala njegova devojka.

Mnogo volim da slušam pesme koje on peva na jeziku nacionalne manjine Ua. Mada ne razumem o čemu peva, ipak me u srce dira, jer peva divno.

Lu Lu tihim glasom peva pesmu na jeziku narodnosti Ua, malo tužno i trajno. Ona je rekla da je Ai Man nije učila pevanje na jeziku ove nacionalne manjine, nego, slušajući, sama naučila.

Sada Ai Mang ima svoj bar sa jarkim nacionalnim koloritom pod imenom «Gradić Emon», koji se nalazi u parku u severnom delu Pekinga. Sam Ai Mang je projektovao unutrašnje dekoracije u nacionalnom stilu, kao što su drevne slike na stennama, drveni doboš, abažur od bambusa, sto od panja, fotografije o planinskim selima ove narodnosti i t.d. Glavni tonovi u baru su crvena i crna boja koje vole pripadnici nacionalne manjine Ua, osima toga i pevanje Ai Manga sa jarkim nacionalnim koloritom. Zahvaljujući svemu tome njegov bar je postao omiljeno mesto mnogih ljudi za odmor.

Ai Mang je rekao da je njegov život veoma radostan i da se pored posla u baru svake godidne vraća u rodni kraj radi sakupljanja muzičkih dela svoje narodnosti, kako bi nastavio svoja narodna stvaralaštva.

Ai Mang koji je kao ptica odleteo u veliki grad Peking iz planisnkog sela, živi u ovom gradu već čitavih 10 godina. On je istakao da će ostati u Pekingu i nastaviti pevanje za sve one kojima se svidjaju njegove pesme.