 18. maja 2001. godine, organizacija UNESKO je u svom sedištu u Parizu objavila prvu grupu dostignuća koja su se našla na listi Usmene i nematerijalne baštine čovečanstva. Na ovoj listi se našlo 19 prijavljenih projekata, među kojima je bio i kineski Kunćju. Sada ću vas upoznati sa ovom starom umetničkom formom kineske opere.
Kunćju je potekao u kineskom južnom gradu Kunšanu u provinciji Điansu, i do sada ima istoriju dužu od 600 godina. Izvorno ime ovog operskog stvaralaštva je Kunćiang, i na početku je bilo popularno samo u području Kunšana, a onda se postepeno proširilo i u druge krajeve širom cele zemlje.
Kulturna vrednost Kunćjua se najbolje odslikava kroz 3 komponente: scenario, muziku i glumu.
Scenario Kunćjua koristi opersku formu nastalu u 10. veku, i u jednoj operi ove vrste obično ima 24 dela, a svaki deo ima i relativno samostalni zaplet, te neki delovi stoga i mogu da se odvojeno izvode. U jeziku Kunćjua, kombinuju se duge i kratke rečenice, a reči su prefinjene i pažljivo odabrane. Muzika Kunćjua, prema nepotpunim statističkim podacima, obuhvata preko 1000 vrsta, među kojima ima ne samo muzike za pevanje i plesanje iz drevnog vremena Kine, već i narodnih pesama i pesama nacionalnih manjina. Glavni instrument koji se koristi u ovoj muzičkoj umetnosti je flauta, koju obično prate druge vrste kineskih tradicionalnih duvačkih instrumenata tj. Šeng, Sjao, Suona , Pipa.
Veština glume u Kunćjuu se odlikuje posebnim sistemom i stilom, čiji je osnovni karakter da su dobro ukombinovani pevanje i plesanje. Veština izvodjenja Kunćjua obuhvata pevanje, kazivanje, igranje i plesanje. Jedan dobar glumac Kunćjua treba da bude svastran, kako bi što bolje odigrao zadatu ulogu. Mnogi glumci drugih vrsta opera radi poboljšanja svog izvedbenog nivoa prvo uče Kunćju. Poznati majstor pekinške opere Mej Lanfang se takodje dugo bavio izučavanjem Kunćju veštine. U velikom broju njegovih opera možemo da pronađemo i neke od izražajnih formi ove vrste opere.
U istoriji Kunćjua, period od 14. do 18. veka predstavlja zlatno doba njegovog razvoja. U ovom periodu, Kunćju je zbog svojih prefinjenih i savršenih karakteristika postao glavna zabava plemstva i stvar modnog prestiža među ljudima iz visoke klase kineskog društva.
U drugoj polovini 18. veka razne kineske regionalne opere su procvetale. Regionalne opere su uglavnom pričale o društvenim problemima, i stoga bile popularne među običnim građanima. U to doba kinesko feudalno društvo se približavalo svom kraju, i Kunćju je izgubio uporište u plemstvu i dvoru, te je počeo da propada. Upravo do sredine prošlog veka, prateći velike promene koje su se zbile u društvenom životu Kine, Kunćju je sve više propadao, a veliki broj glumaca ove operske forme je počinjao da se bavi drugim vrstama opera. Međutim, karakteristike scenarija, glume i druge odlike Kunćjua nisu izgubljene tokom vremena, i on danas predstavlja takozvani živi fosil preko koga možemo da spoznamo kulturne stilove starih opera drevne Kine.
Kao jedna kompleksna umetnost, Kunćju je zauzeo važno mesto na kineskoj operskoj sceni i u periodu od nekoliko stotina godina imao je veliki uticaj na mnoge vrste regionalnih opera, kao na primer na opere Jin, Pu, Sjang, Čuan, Gan, Gui, Jue itd. Tako je Kunćju nazvan Praocem- učiteljem stotine opera. Danas je Kina već uložila veliku sumu novaca za razvoj i očuvanje Kunćjua, a takodje je i preduzela mere koje obuhvataju osnivanje dve baze za stvaranje Kunćjua, obradu tradicionalnog materijala vezanog za ovu vrstu opere, kao i osnivanje škola za obrazovanje glumaca Kunćjua itd.
|
