Džingis Kan je živeo sredinom 12. veka, i u istoriji je ostao zabeležen kao istaknuti političar i vojskovodja koji je dao doprinos ujedninjenju svih plemena u Mongoliji. Od njegove smrti je prošlo 700 godina. Jedno pleme po imenu Darhut u Mongoliji iz generacije u generaciju čuva grobnicu Džingis Kana, kao i skromni običaj prinošenja žrtvi koji su očuvali do danas.

Kada u rane jutarnje časove udjete u grobnicu Džingis Kana koja je okružena zelenilom čućete molitvu. Grobnica se nalazi na visoravani Erdos, u zapadnom delu autonomne pokrajine Unutrašnje Mongolije. Čovek po imenu Gužidžab koji vodi ceremoniju molitve tako započinje još jedan dan na čuvanju ove grobnice.

Gužidžab je raspoložen i dobrodušan starac. Naš novinar ga je je posmatrao kako je lagano upalio sveće, i čitava dvorana je postala svetlija. Zatim je starac zapalio mirišljave štapiće i tri puta se iskreno poklonio u pravcu grobnice, istovremeno izgovarajući reći molitve, a zatim je mirišljave štapiće položio na namensku posudu na stolu, i potom uzeo metlicu i laganim pokretima očistio prašinu sa stola. Nakon toga je starac počeo da rasporedjuje cveće, belu maramicu koja se zove Hada, zatim mleko, kolače i druge predmete. Sve je to radio marljivo. On je našem novinaru o tome ispričao:

Naša porodica je još davno dobila u zadatak da čuva grobnicu Džingis Kana, i održava ceremoniju za prinošenje žrtvi. Ja ću ovaj posao preneti na svoga sina.

Od kraja 12. veka do početka 13. veka Džingis Kan je poveo svoju vojsku u ratove u kojima je ujednio sva plemena koja su živela na mongolskoj visoravni na severu Kine i tu je stvorio veliku imperiju. Godine 1227. u toku rata Džingis Kan je umro od bolesti. Ni do danas niko ne zna gde je on sahranjen.

Posle smrti Džingis Kana, njegovi potomci su postavili sedlo, ratne zastavice i čizme, kao i druge predmete koje je on koristio u svom životu, u 8 belih šatora i ti predmeti su postali predmeti prema kojima se oni koji poštuju Džingis Kana mole. Potomci su odredili tekst, stihove za izgovaranje prilikom prinošenja žrtvi i izradili su detalje o tome. Takodje su odlučili da jednom godišnje održavaju manifestaciju za prinošenje žrtvi.

Potomci Džingis Kana su imenovali pripadnike narodnosti Darhuta za činovnike specijalno zadužene za čuvanje grobnice Džingis Kana i za održavanje ceremonije za prinošenje na žrtvu. Njihov zadatak je postao da tokom celog života čuvaju grobnicu Džingis Kana i da se ne bave ratarstvom, državnim i administrativnim poslovima, da ne služe vojsku a takodje i da ne plaćaju nikakve poreze. Pripadnici narodnosti Darhut mogu da putuju po mongolskoj stepi i da sakupljaju priloge širom Mongolije.

Osim danonoćnog čuvanja grobnice Džingis Kana, pripadnici narodnosti Darhut takodje održavaju ceremoniju za prinošenje žrtvi i čitaju odredjeni tekst molitve koji samo oni razumeju. Stari pripadnik narodnosti Darhut Gužidžabu i dan danas pamti da ga je pre 40 godina njegov deda svakog dana u 3 ili 4 sata ujutro budio i tihim glasom mu recitovao 12 pesama za prinošenje žrtvi, zahtevajući od njega da ih zapamti. Jer prema odredbi koja postoji, samo pripadnici narodnosti Darhut koji su nasledili pravo na poslove na očuvanju grobnice imaju pravo da znaju ovih 12 pesama. U toku 700 godina ovih 12 pesama je u potpunosti prenošeno samo sa pokoljenja na pokolenje.