U sinđangujgurskoj autonomnoj pokrajini u zapadnom delu Kine postoji jedno mesto koje se zove Dabančeng. To je svojevremeno bio poznati gradić na drevnom Putu svile. Pre 60 godina zbog pesme «Devojka u Dabančengu» ovo mesto je postalo poznato u celoj Kini. Zahvaljujući pesmi svima je postalo znano da je Dabančeng mesto gde žive lepe devojke. Danas Erbul Kan koji živi ovde je upravo zahvaljujući pesmi «Devojke iz Dabančenga» postigao uspeh. U današnjoj emisiji ćemo popričati o njemu.

Dabančeng na kineskom znači grad Daban, ali u stvari to je samo gradić, udaljen od glavnog grada sinđiangujgurske autonomne pokrajine Urumučija oko 40 kilometara. U tom malom gradiću postoji jedna radnja gde se prodaje samo bob. Naziv radnje je «Devojke iz Dabančenga». Vlasnik te radnje Erbul Kan ljubazno poziva kupce da svrate u radnju. U radnji se prodaje desetina vrsta raznovrsnih bobova, kao što su pržen i soljeni bob. Sve vrste boba koji se u ovoj radnji prodaje nose naziv «Devojke iz Dabančenga» i zbog toga se u radnji uvek može čuti snimak ove istoimene pesme. Kupci slušajući pesmu biraju bob.

Bob je specijalitet u gradiću Dabančeng. Zahvaljujući specijalnim prirodnim uslovima, bob koji raste u gradiću Dabančeng se odlikuje velikim zrnom i specijalnim ukusom kao i visokim kvalitetom. U Kini postoji jedna fraza: « Hrani se onim što raste u tvome kraju», i u skladu sa tim porodica Erbul Kan je iz generacije u generaciju živela i živi od gajenja i prodaje boba. U sećanju Erbula Kana na detinjstvo su slike kada je zajedno sa majkom prodavao bob pored puta i živeo od toga. Tada je na ulici gradića Dabančeng bilo puno punktova za prodaju boba i svugde se čulo izvikivanje i pozivanje, a oni koji su prolazili ulicom su voleli da usput kupe bob.

Erbul Kan kao i drugi pripadnici ujgurske narodnosti, ima smisla za biznis. Kad je posao počeo da raste, svakog dana od ujutra do uveče prodavao je bob pored puta. Gradić Dabančeng je poznat kao grad vetra. Priča se da kada duva vetar, kada djaci idu u školu, njihovi roditelji im stave po dve cigle u torbu kako ih vetar ne bi oduvao. Da li je to istina ili ne, ne zna se, ali se iz te priče može videti da u tom gradiću duva izuzetno jaki vetar. Sada su tamo već izgradjene elektrane na energiju vetra. Ali tada je Erbul Kan, koji je prodavao bob pored puta, imao puno muka zbog vetra. Jer kada bi zaduvalo, vetar bi prevrnuo njegova kolica a bob rasuo po zemlji.

Poslednjih godina lokalna vlada je odvojenim sredstvima izgradila specijalnu pijacu i Erbul Kan više ne stoji kao ulični prodavac pored puta.

Zbog uspeha u poslu, standard života prorodice Erbul Kana je za nekoliko godina naglo porastao. Medjutim, pre 6 godina na jednom medjunarodnom simpozijumu u glavi Erbula Kana se rodila nova ideja.

Na simpozijumu sam video da bob u našem gradiću nije registrovan, dok su ostali prodavci registrovali marke svojih proizvoda. Mnogi prijatelji su mi predložili da svoj bob registrujem pod markom Snežne planine. Zbog toga sam 2000. godine registrovao marku Snežne planine za moj bob.