Postoje 4 glavna pravca u ovdašnjem budizmu, i to su Nyingma, Gagyu, Gelug i Sagya. Tibetanski budizam se ponekad naziva i Vajrajana (Dijamantski točak), kako bi se razlikovao od Mahajane (Velikog točka) i Teravada ( Put starijih), ali u tibetanskom učenju nalazi se i veliki broj mahajanskog učenja, naročito u vezi sa motivacijom za postizanje prosvetljenja radi blagostanja svih živih bića.

Tibetanski budizam se razlikuje od drugih formi budizma kroz verovanje u reinkarnaciju nekih lama (tulkus), kao što je Dalaj lama. Dalaj lama je priznat za duhovnog vodju svih vernika tibetanskog budizma, i na njegov lik se gleda kao na ovaploćenje Bude sažaljenja.

Tibetanski budizam predstavlja način verske prakse i duhovnog razvoja koji vodi u uvidjanje i razumevanje suštine života. Budistička ideologija ne zagovara praksu obožavanja Boga ili Tvorca kao kreatora sveta.

Zbog toga se često na budizam ne gleda kao na religiju u uobičajenom smislu reči. Osnove budističkog učenja su direktne i praktične, ništa se ne uzima za stalnost ili konstantnost, svako delanje nosi odredjene posledice, a promena je moguća. Ova religija takodje podučava kako da se na praktični način, tj. metodama kao što je na primer meditacija pomogne čoveku da shvati i primenjuje ova učenja kako bi mogao da promeni svoj dotadašnji životni tok, da preuzme potpunu odgovornost za svoje postupke i svoj život, i da u sebi razvije osobine mudrosti, razumevanja i saučesća sa svim živim bićima. Drugim rečima, budizam nije religija koja se uči ili predaje, več je religijsko opredeljenje koje se doživljava.