Pripreme za izgradnju su počele pre više od decenije. Gotovo 600 stručnjaka je utrošilo 9 godina projektujući ovaj most. Pred njima je bilo dosta izazova. Prvi je svakako bila of šor konstrukcija. Pronadjeno je rešenje da se nekoliko delova mosta kompletira na zemlji i onda transportuje do lokacije gde će biti ugradjeni. Neke komponente koje su na ovaj način konstruisane su pristaništa, kutija nosača pa čak i temelji mosta.

Drugi izazov su bile klimatske prilike. Šef projekta Vang Jong izjavio je da je most gradjen u najkomplikovanijoj morskoj sredini na svetu, u uslovima jedne od tri najveće plime na svetu, pojave tajfuna i teškog sastava zemljišta ispod mora. Po njegovim rečima, erozija materijala, kao i pucanje elemenata od betona takodje je bio veliki problem. Rešen je tako što su inženjeri postavljali šablone od platna kao pokrivače preko betona. To je poboljšalo izgled i čvrstinu elemenata . Inženjeri su takodje, da bi smanjili mogućnost pucanja elemenata, koristili tehnologiju niskog istezanja početkom gradnje nosača kutija. Ova tehnologija se sastoji u livenju lajsni nosača, koje su ostavljane da očvrsnu samo tri dana i onda stezane do potrebne gustine. To omogućava da se nosač mosta rasteže posle ugradnje i istovremeno sprečava pojavu pukotina u betonu tokom vremena.

Treći veliki izazov za projektante i inženjere je bile lokacije na kojima je otkriven otrovni gas metan na 50 metara ispod linije mosta. Nije bilo moguće vršiti ikakvo bušenje pre nego što se ublaži pritisak gasa. Problem je rešen tako što su u zemlju ubačene čelične cevi prečnika 60 cm, kroz koje se polako oslobadjao metan šest meseci pre početka bušenja.

Kao što sam rekla na početku, most je zvanično pušten u saobraćaj 26. juna 2007. godine, ali je njegova javna upotreba počela tek posle gotovo godinu dana testiranja i doterivanja.