Ja najveću pažnju posvećujem prebrzom rastu cena robe. Indeks potrošačkih cena je visok, cena robe raste prebrzo, što ne odgovara nivou naših plata i strukturi prihoda. Zbog toga jaz izmedju bogatih i siromašnih postaje sve veći, bogati postaju još bogatiji, a siromašni sve siromašniji. I stanovi su skupi, bogati mogu bez ikakvih problema da ih kupe, a što se siromašnih tiče, bez obzira na stanove solidarnosti i socijalne neprofitne stanove, oni koji nemaju dovoljno pare, ipak ne mogu da ih priušte. Svi članov iporodice izvade iz džepova sve što imaju radi kupovine jednog stana. Ovo je zaista teško. Mislim da je neophodno da akcenat raznih mera bude stavljen na "zakupljivanje'', a ne na "kupovinu''.

Skoro isto mišljenje deli penzioner, gospodin Ćju iz Pekinga. O tome je rekao:

Kao prosečan gradjanin, najviše pratim pitanja koja se odnose na našu svakodnevnicu. Prvo je stambeno pitanje, a drugo je cena roba. Prosečan gradjanin, sa prihodima koje nekoliko desetina godina zaradjuje, čak ne može da kupi jedan stan. Iako sada možemo da uzmemo kredit, kada banci mesečno vratimo sedam-osam hilajda juana, ono što nam preostaje ne bi bilo dovoljno ni za jelo. Sada je cena stanova stavljena pod kontrolu, ali obični gradjani sa prosečnim dohotkom i dalje ne mogu da ga priušte. Što se kredita tiče, ako uštedimo na planu odevanja i hrane, treba ipak dvadeset-trideset godina za isplaćivanje svih dugova.

Većina onih koji su odgovorili na naše pitanje, pomenula je pitanje prebrzog rasta cena roba. Recimo, gospodja Li Sjujing, kao domaćica koja radi na porodičnoj nabavci, najbolje zna o promenama cene životnih potrepština na tržištu.

Cena roba nije stabilna, prebrzo raste. Često idem na pijacu da kupujem povrće, cena povrća je u odnosu na raniji period skoro dva puta skuplja. Ovo je zaista veliki teret onim porodicama sa niskim primanjima. Tempo rasta cena je znatno brži nego tempo rasta plata. Pored toga, i saobrćajna gužva je veliki problem, ponekad mi je potrebno najmanje sat vremena od kuće do posla.