I da je samo ovo u oku i doživljaju namernika - bilo bi dovoljno za nezaboravne uspomene. No, opisano je tek ram za još uzbudljiviju sliku krajolika. Li Điang je kulturni i istorijski centar Kine, a život ovde traje duže od osam vekova. Stari grad oduvek je bio otvoren grad, bez visokih zidova i kapija oko sebe. Kuda god se u njega kročilo, s istoka, zapada, severa ili juga, susreću se spomenici tradicije i harmonija starog i novog. Način na koji je taj sklad sklopljen izgleda kao čarolija, barem meni koja sam došla iz nekog drugog sveta i kulture. U ovom gradu i u selima koji ga okružuju žive pripadnici brojnih nacionalnih manjina, i danas marljivo negujući tradiciju i kulturu iz koje su potekli. Zbog toga se i arhitektura odlikuje gradjevinskim stilovima naroda Han, tibetanske narodnosti i narodnosti Bai, Ji i Nasi.

Srce grada i njegov krvotok su drevni kompleksi kuća, kamenih kapija i stepenica, monumentalnih palata, pre svih one iz vremena dinastije Mu čija je rezidencija upravo ovde bila. Severni deo grada je trgovačka zona uskih, kaldrmisanih uličica s prodavnicama, galerijama, čajdžinicama i pozorištima uz samu reku Heilongtan. Njene smaragdno zelene, kao suza bistre vode nadkriljuje 354 kamenih i drvenih mostova koji povezuju široke ulice i uske sokake. Živo je i bučno na ovim trgovima, mostovima i ulicama tokom čitavog dana i noći – kada je sve obasjano svetlima i lampionima, pa se oku nude sasvim drugačiji prizori i slike.

Ono čemu je nemoguće odoleti su osmesi. Prate gosta od trenutka kada stupi na tlo ovog prelepog predela. Srdačnost, gostoljubivost, radost što je došao dragi gost – vide se u pogledu, na ozarenom licu, u gestikulaciji domaćina. Jezik kao barijera ne postoji. Sve se dovoljno razume i bez reči.

Bogatstvo tradicije i kulturnog nasledja je nemerljivo. Ono što je boravku na tibetanskoj visoravni dalo posebnu draž su posete selu Vode od žada, starom naselju Šuhe, dolini Dongba i Plavetnom jezeru čiji je gradjevinski kompleks posvećen zaštitniku ovog podneblja – Belom zmaju. Ali ono u šta nemam dileme je da su najveće bogatstvo Li Đianga njeni stanovnici. Brojne etničke manjine sa svojim autohtonim kulturama i tradicijom vekovima žive pod istim nebom skladno i harmonično, dopunjuju se i ne ugrožavaju jedni druge. To se najbolje oseća u selu Dongba, gde su se upleli životi pripadnika različitih narodnosti nudeći gostima živopisnu sliku lepote i radosti življenja zajedno, a sa različitošću koju svaka narodnost čuva i neguje. Sela i zaseoci žive životom svojih predaka. Kuće i dvorišta su stolećima isti, hrana se gotovi na starinski način, sve što se može videti i poneti kao suvenir – rukom je radjeno.