piše: Dr Ivona Lađevac, zamenica direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu
Poput većine zemalja, Kina je iskusila sva previranja XX veka, uključujući razaranja dva svetska rata. Međutim, za razliku od drugih zemalja, Kina je u ovom veku napravila i ogroman iskorak, „veliki skok napred“ koji ju je odveo na vrh lestvice visokorazvijenih zemalja. Zahvaljujući istrajnosti i nepokolebljivoj volji za razvojem, Kina se iz siromašne zemlje u razvoju transformisala u veliku ekonomsku silu i najuticajnijeg aktera na globalnoj sceni.
Poznato je da je pre osnivanja Narodne Republike Kine, 1949. godine, prethodna Kina važila za jednu od najnerazvijenijih zemalja na svetu. Kao i sve nerazvijene zemlje, imala je brojne i ozbiljne probleme: visoku stopu smrtnosti novorođenčadi, nepismenost i razne vrste dispariteta – u prihodima, ruralno-urbani disparitet, regionalni disparitet, etnički disparitet, nejednakost polova, poljoprivredno-industrijski disparitet itd. Sve su to bile posledice feudalnog sistema koji je nakon sloma ostavio zemlju sa nedovoljno razvijenim institucijama i neobrazovanim stanovništvom.
S obzirom na to, osnivanje Narodne Republike Kine bilo je od presudnog značaja. Proglašenjem nove Kine, zemlja je ušla u novu eru, eru razvoja. Jednako značajan bio je predlog Mao Zedunga, vođe prve generacije, o uvođenju koncepta „zajedničkog prosperiteta“.
Koncept zajedničkog prosperiteta zasnivao se na intenzivnom ispitivanju nacionalnih uslova, uz aktivno traženje puteva za smanjenje siromaštva kroz planski ekonomski sistem, poljoprivrednu saradnju i industrijsku modernizaciju. Ovu ideju nastavile su da slede i vođe narednih generacija. Svaki od njih ostaće upamćen po odlučnosti da ostvare jednom postavljeni cilj: da ostvare potpuni razvoj svoje matice.
Mao će verovatno ostati upamćen prvenstveno po tome što se fokusirao na smanjenje siromaštva znajući da je to jedini ključ za prosperitet. Deng Sjaoping kao razborit i dalekovid realista koji je rekavši „nije važno da li je mačka crna ili bela, sve dok hvata miševe“ uveo Kinu u fazu reformi i otvaranja. Naime, Deng je zagovarao ideju da u oblasti ekonomije kineska vlada omogući regionima, preduzećima, radnicima i seljacima da uz naporan rad ostvaruju veći prihod i žive bolji život. Po Dengovom mišljenju, to je bio način koji bi mogao da podstakne čitavu nacionalnu ekonomiju da se kontinuirano razvija. Na talasu razvoja bi se neizbežno smanjilo siromaštvo, i poboljšao položaj stanovništva. Deng je istakao da se „priroda socijalizma ogleda u oslobađanju i razvoju proizvodnih snaga, eliminisanju eksploatacije i polarizacije i, na kraju, postizanju zajedničkog prosperiteta“.
Pod Đang Zeminom, Centralni komitet Komunističke partije Kine je dodatno unapredio ideološki sadržaj i sistem rada na smanjenju siromaštva kroz integraciju planova za ublažavanje siromaštva u nacionalne razvojne strategije. Izraženo u brojkama, ovaj sedmogodišnji plan je doveo do smanjenja broja siromašnog stanovništva u 2020. godini na 30 miliona, dok je incidenca siromaštva u ruralnim područjima pala sa 30,7% na oko 3%. Broj ljudi pogođenih siromaštvom u ključnim okruzima u okviru nacionalnog programa za smanjenje siromaštva smanjen je sa 58,58 miliona u 1994. na 17,1 milion u 2000. godini.
U periodu koji je usledio, Centralni komitet KPK predvođen Hu Đintaom je značaj i ciljeve ublažavanja siromaštva postavio u širi i dublji istorijski kontekst. Hu Đintao je naglasio da su smanjenje siromaštva i razvoj važno otelotvorenje koncepta „orijentisanog na ljude“ i osnovni zahtev naučnog pogleda na razvoj. Po njemu, neophodno je „tražiti i promovisati razvoj iz temeljnih interesa ljudi, stalno ispunjavati ekonomska, politička i kulturna prava i beneficije ljudi, i pustiti razvojna dostignuća u korist svih ljudi“. Tokom prve decenije 21. veka, kineska vlada je postavila kao cilj iskorenjivanje siromaštva.
Pravac naredne decenije određen je 2012. godine, na 18. nacionalnom kongresu KPK. Novoizabrani generalni sekretar KPK, Si Đinping, objasnio je svoju viziju izgradnje umerenog prosperitetnog društva integrisanog u plan „pet u jedan“ i „četiri sveobuhvatna“ strateška plana za donošenje odluka. Plan „pet u jedan“ uspostavlja odnos uzajamne podrške sa ukupnom socijalističkom modernizacijom, uključujući izgradnju ekonomskih, političkih, kulturnih, društvenih i ekoloških sistema, dok je „četvoroobuhvatni“ podrazumevao izgradnju umereno prosperitetnog društva, produbljivanje reforma, unapređenje vladavine prava i striktno upravljanje Komunističkom partijom Kine.
Vizija predsednika Sija postala je poznata ne samo kao „Misao o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru“, već i kao dominantni vodeći princip Narodne Republike Kine. U svom poreklu, Sijeva misao se oslanja na tradiciju. Duhovno je inspirisan konfučijanizmom, ima Maovu revolucionarnu odlučnost i Dengov reformistički pristup. Sijevu misao tvori 14 glavnih principa koji pozivaju na potpunu i duboku reformu i nove ideje u razvoju, apsolutnu vlast partije nad narodnom vojskom, skladan život čoveka i prirode, jednu država dva sistema i ponovno ujedinjenje sa maticom.
Ali Kina nije introvertna, Kina je voljna da da doprinos u izgradnji zajednice sa zajedničkom budućnošću za čovečanstvo. Kako je kineski predsednik Si mudro primetio, svetski sistem je ozbiljno poremećen i ugrožen rastućim hegemonizmom. Zato je neophodno izgraditi partnerstvo u promovisanju otvorenog, inovativnog i inkluzivnog razvoja koji koristi svima. Si Đinpingove misli su materijalizovane u Inicijativi Pojas i put i Tri globalne inicijative i one predstavljaju izuzetnu šansu za sve zemlje koje vole mir da slede dobro utaban put ka zajedničkoj budućnosti vođene drevnom kineskom poslovicom: „Ne plašite se sporog hoda, već stajanja u mestu“.