Elias Džabur (Savetnik odbora Nove razvojne banke i vanredni profesor na Fakultetu ekonomskih nauka Državnog univerziteta Rio de Žaneiro)
Postoji pravi jaz između onoga što čitamo u zapadnim medijama i akademskim časopisima o trenutnom stanju kineske ekonomije i stvarnoj situaciji. Za one koji žive u zemljama globalnog severa, Kina doživljava veliku krizu, što pokazuje iscrpljenost njenog „modela“. Za druge zemlje, „lekcija“ je da Kina mora da poveća ulogu potrošnje, da bi se umesto modela razvoja zasnovanog na izvozu i investicijama, prebacila na model razvoja zasnovan na potrošnji.
Realno, kineski privredni rast je bio 5,2 odsto. U međuvremenu, SAD su zabeležile rast od 2,5 odsto, Japan od 1,9 odsto, Francuska od 0,9 odsto, dok su Velika Britanija i Nemačka zabeležile pad od 0,1 odsto. Sve u svemu, to znači da Kina i dalje sustiže ključne ekonomije i da ima potpunu tehnološku autonomiju u nekoliko najsavremenijih sektora.
Najzanimljivije je to da je ekonomski učinak Kine do 2020. godine bio veći od onoga što je potrebno za postizanje ciljeva postavljenih za 2035. godinu. Drugim rečima, to znači da je Kina dostigla nivo razvoja kom je njeno rukovodstvo težilo, čak i ranije nego što je očekivano. Stoga se pitamo zašto je Kina uspela ne samo da održi neophodan nivo rasta, kao što je otvaranje 11 miliona urbanih radnih mesta do 14. petogodišnjeg plana, već i da postane glavni izvor prosperiteta za ostatak sveta, posebno zemlje globalnog juga. Kineski predsednik Si Đinping je u septembru 2013. godine predstavio nacrt projekta, tada nazvanog „Ekonomski pojas puta svile“, a sada Inicijativa „Pojas i put“. Do sada su se 154 zemlje zvanično učlanile u Inicijativu, a oko 1 trilion dolara već je uložen u skoro sve zemlje sveta.
Drugim rečima, realnost ne ukazuje na „černobiljski trenutak“ za kinesku ekonomiju. Problemi koji su nastali u sektoru nekretnina su prenaglašeni. Naravno, skoro iznenadna kriza u sektoru odgovornom za oko 30 odsto privrede zemlje nije beznačajna, kao što nijedna kapitalistička država na svetu nije sposobna da planira tranziciju u dinamici koja uključuje gigantske promene između privrednog sektora i vlasničkog režima.
Primer ove tranzicije je povećanje kredita u industrijskom sektoru, posebno onih vezanih za visoku tehnologiju, smanjenje bankarskih resursa koji se izdvajaju za sektor nekretnina. Podaci Narodne banke Kine pokazuju da je u prva tri kvartala 2018. rast kredita za građevinski sektor bio 24,9%, dok je za industriju rast varirao oko 5%. Ovaj trend se od tada promenio. U trećem kvartalu 2023. godine pristup kreditima je porastao za 34,2% u industrijskom sektoru. Sektor nekretnina za samo 4,8%. Ono što je implicitno u ovim podacima je potpuna koncentracija energije na izgradnju punog tehnološkog suvereniteta Kine.
Ova tranzicija, iako teška zbog novčanog obima, ubrzava izgradnju takozvane „visokokvalitetne“ razvojne dinamike, jer podrazumeva proširenje javnih usluga kao što su brzi vozovi, velika ulaganja da bi Kina i dalje predvodila trenutnu industrijsku revoluciju, zasnovanu na industriji obnovljive energije i proces urbanizacije zasnovan na proširenju pristupa stanovništva novim pravima i opremi, kao što su moderne bolnice, škole, inkluzivni i pametni gradovi, itd.
Sva ova nova dinamika privrednog rasta biće osnova za ono što je predsednik Si Đinping nazvao „nova kvalitetna proizvodna snaga“, odnosno, pojavu ekonomskog razvoja koji se u velikoj meri zasniva na novim i potpuno novim tehnologijama u svim oblastima društvenog delovanja. U tom smislu, mnogi koji su zainteresovani za budućnost razvoja Kine postavljaju sebi pitanje: da li je moguće održati nivo rasta u skladu sa potrebama zemlje? Na primer, cilj rasta BDP-a od 5% za 2024. godinu koji je izneo premijer Li Ćijang na otvaranju „Dva zasedanja“?
Odgovor je „Da“. Ne radi se o čistom optimizmu u pogledu budućnosti kineske privrede, već o posebnom pogledu onih koji su poslednjih decenija posmatrali izgradnju velike državne i institucionalne mašinerije, koja je sposobna da usmeri privredu u pravcu predviđanja protivrečnosti.
Stoga sam uveren da će ekonomski rast Kine ostati na nivou koji je u skladu sa potrebama Kine, pa čak i sveta. 2024. godinu treba da obeleži konsolidacija razvojne dinamike zasnovane na takozvanim „novim kvalitetnim proizvodnim snagama“.