U toplini porodičnog doma u Golemom selu u Poljaničkom kraju, dočekali su nas Miroslava i Dragomir Milosavljević. Iako su im dažbine velike a primanja mala, njihova kuća odiše jednostavnošću i imaju u njoj sve što im je najneophodnije. Nasmejena lica i blagog pogleda, istakli su da žive skromno ali srećno.
- Nikad niko ništa nije dao, osim njegovog rad.
- Šta vama najviše fali, šta vam treba?
- Najviše pare , njih nemamo.
- Kolika su vam mesečna prmanja?
- 30.000 dinara i malo nešto sad se povećalo.
- Da li ste se nekome obratili za pomoć u nekom smislu?
- Jesam, ali nije mi uspelo.
- Živi se nekako,eto, malo poljoprivede, kukuruz, na jedno desetak ara, malo krompir, luk. Ima da se seje dosta, nego mi ne možemo da radimo.
Dragomir je svoj četiri decinije dug radni vek, proveo kao građevinski radnik – zidar, dok je Miroslava domaćica. Imaju jednog sina, Slađana, snaju i dva unuka koji im uvek priteknu u pomoć, ali ne žive sa njima.
- U vašoj kući kako se slažete, imate supruga, imate sina?
- Baš lepo, kad slavimo Slavu, mi smo svi zajedno. Nova godina zajedno, Badnji dan, Božić, mi smo svi zajedno i deca još dodju. Moja mama desetoro dece rodila. Mi smo se baš potikali, jedni su pomrli, mi smo još živi. Ali više, kraj dolazi tom našem društvu i našoj rodbini.
- U celosti ovde mi je dobro, tu su bili pradede, dede i ja sam ostao tu i otac moj. I u gradu, da ti kažem pošteno, bio sam u Beogradu 30 godina, a onda 10 godina malo na teren. Dosta sam bio tamo, kad sam radio u firmama većinom po Beogradu.
Na jugu Srbije, u Pčinjskom okrugu, u ovom selu nadomak Vranja, Miroslava uživa već 57 godina
od svojih 78, u zajedničkom životu sa suprugom koji je dve godine mlađi od nje.
Kroz sve ovo vreme ona ponosno ističe svoje korene iz susednog sela Studena
sa divljenjem gledajući svoje potomke, zatim uživajući u društvu dva krznena prijatelja
i veseleći se svakom jajetu koje im donese razigrana ekipa perdnate živine.