Izuzetno cenjen i tražen časovničarski zanat nekada je bio jedan od glavnih zanata u Nišu.
U samom centru grada, do pre 40 godina radilo je 18-ro sajdžija, danas ih možemo nabrojati na prstima jedne ruke, među kojima je i Vuk Ivkovć, najmladji sajdžija u Srbiji.
“Kao svako dete je radoznalo, želi da vidi šta je to unutra, pa čačka , otvara , gleda , udara , pošto nisam stvarno ništa znao tada. I tada je krenuli ta želja da imam neki sat,a posle i da ga otvorim, da vidim šta je to, da nešto čačkam. Škola mora da bude na prvom mestu, ali svakako odmah posle toga ide moj hobi, koji stvarno jako, malo i više volim od škole, naravno. Ali, eto, obrazovanje prvo, ali i mogaoo bih da vidim sebe kao nekog majstora.”
Za sada ume da popravi sitnije kvarove na satovima, da zameni kazaljke, datumar, brojčanik i druge delove. Međutim, dobar glas daleko se čuje, pa je tako i mladi sajdžija ubrzo dobio i svoje prve mušterije. Među vašnjacima je popularan zbog specifičnog znanja, za koje se retko koj i dalje interesuje, te je, kako kaže, rad da uvek pomogne, popravi ili da savet pri kupovini. Voljan je da uči od velikih majstora, ali i taj put neretko zna da bude težak.
“Problem je ponekad i u ljudima, zato što nema više majstora. I kada neko nije voljan da to znanje prenosi, ne može ni da se očekuje da od ovog hobija i ostane nešto, da celo časovničarstvo može i da ga nema skoro, pošto je sve manje i manje majstora, tako da to zavisi mnogo od ljudi. Ali većinom su jako voljni da pomognu, da učine i da pokažu. Tako da stvarno imamo dobre sugređane Nišlije, koji su voljni da pomognu. Drugari naravno, tu su kao podrška uvek i razumeju i drago im je da imaju toga druga koji ima tako neobičan hobi. Znaju ako treba nekad nešto da se odradi, znaju kome prvo da se obrate. Oni su isto tu uvek kao vid podrške.”
Ono što Vuka pored mehanizma privlači u ovom poslu, jesu i priče koje kriju komadi stari i čitav vek. Ali je sat njegovog dede i dalje broj 1.
“Meni lično je baš drag sat, zato što ima veliku priču iza sebe, ugravirano je njegovo ime I prezime.
Tako da dosta je sat i proveo u rudniku, dosta je izdržao toga, da kažem nemogućih uslova, ali i dalje radi! IVC Šafthauzen koji je već, još malo pa 100 godina ,srebrnog kućišta. Tako da je dosta star i sa velikom pričom iza sebe, koju naravno niko tačno ne može odrediti. Ali to je ono što čini svaki stari sat - njegova priča od kad je kupljen , pa do dana kad je došao kod mene ili na servis ili u kolekciju.”
I taman kad pomislimo da zanati polako izumiru – naiđe neki Vuk.