Iako dobro znaju da se ovom radnjom prvenstveno uništava humus, koji je i nosilac plodnosti zemljišta, pojedini poljoprivrednici ne odustaju od štetne radnje spaljivanja trave i korova. Opasost, medjutim, može biti i mnogo veća.
„Znamo da je poljoprivrednicima vrlo teško da uklone žetvene ostatke i da im kreće pripema zemljišta za jesenju sezonu i da imaju posla preko glave, ali moraju da budu svesni okoline i da je to vrlo rizično. Vetar je tu najveći neprijatelj, on može u roku od 10 minuta da promeni tok kretanja vatre, da je rasplamsa i da zahvati mnogo veće površine od, za paljenje, planiranih, a sve češće zahvati i neka naseljena mesta, pa i šume. Skoro sam se sužbeno vraćao iz Leskovca ka Nišu i na tom potezu od svega 40ak km izbrojao sam preko 25 poljskih požara, što je katastrofalno“, rekao je Mihalo Despotović, dobrovoljni vatrogasac.
Vatra se, kako kažu vatrogasci, može paliti samo i isključivo u kontrolisanim uslovima, na više mesta i što više prisutnih ljudi koji njivu neće napustiti sve dok vatra ne bude ugašena.
„Ako je neophodno da se strnjište spali, bolje da se to izvrši u ranim jutarnjim časovma, dok su zemljište i okolno rastinje još vlažni, i da se izvrši priprema za paljenje, dakle da se fizički odvoje ivice njive, da se napravi takozvana negoriva zona izmedju jedne i druge parcele, odnosno ostatka rastinja. Ukoliko nije moguće da se izvrši fizički zemljom, onda da se izvrši kvašenje i to 2 do 5 metara u krug oko mesta gde se vrši paljenje i da se ono vrši na nekoliko mesa.“
Spaljivanjem žetvenih ostataka uništava se organska materija, korisne životinje i mikroorganizmi u zemljištu. Dolazi do degradacije zemljišta i zagadjenja životne okoline. Paljenjem žetenih ostataka pored puteva, usled dmasmanjuje se i vidljivost, što je neretko uzrok i saobraćajnih nesreća.