Šta bi bilo da sada Briselski vrhovni zvaničnici i drugi šefovi država ili vlada iz EU ne idu u Peking? A, kreću se u tom pravcu. I to kada? Završen je 20. Kongres Komunističke partije Kine koji je odredio prioritete, kako političke, tako i privredne, završena je zvanična poseta Si Đinpinga Moskvi, obelodanjena je optužba protiv predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina, od strane Međunarodnog krivičnog suda (ne priznaju ga ni SAD)...ima još bezbroj važnih svetskih događaja, a svom snagom traje rat u Ukrajini! Evropljani odlaze u Peking u vreme kada ih predsednik Kine podseća na potrebu određenja njihove strateške autonomije i kada to ne mogu da čine sa Moskvom zbog već zauzetog stavova na koje su uticale SAD, donekle i VB.
Sve ono što se očekivalo ili predviđalo pre otvaranja sukoba u Ukrajini (u jednom delu političkih posmatrača, bez obzira na zemlju), a nije se obistinilo sa Moskvom, sada se događa u vezi sa Kinom. Naravno, veliki broj odlazećih evropskih državnika i zvaničnika naglašava da idu u Peking da bi pozvali Kinu da ne podržava Rusiju. Ipak, moraće da se izjašnjavaju, a i sami to znaju, o kineskom mirovnom predlogu koji je još u toku Minhenske bezbednosne konferencije nagovestio bivši MIP Kine, Vang Ji, obilazeći više zemalja Evrope, Francusku, Italiju, Nemačku, Mađarsku, uključujući Rusiju (poslednja je bila Moskva, na kraju njegove evropske turneje) obavio je nebrojeno korisnih razgovora. Posebno je bitno da je tokom posete Moskvi predsednika Si Đinpinga, ruski predsednik Putin javno pozitivno govorio o kineskom okviru za mir u Ukrajini.
Najpre su u Pekingu boravili francuski predsednik Emanuel Makron, a sa njim Ursula fon der Lajen, predsednica Komisije Evropske unije, od 5. do 8. aprila.
Olaf Šolc, nemački premijer je već u novembru prošle godine (u vreme žestokog rata u Ukrajini) bio u Pekingu sa brojnom privrednom delegacijom. A, bilo je govorkanja da taj put i Šolcova odluka o poseti Pekingu i to nekoliko dana po završetku 20. Kongresa KP kine, nisu zdušno podržani od Vašingtona i vladajuće administracije u SAD-u. Uprkos svim kritikama, Šolc je išao u Kinu, iako je susret mogao biti realizovan i na Baliju, na sastanku G20 (koji je održavan 15 i 16. novembra prošle godine u Indoneziji i na kome je uzeo učešća i kineski predsednik Si Đinping). Očigledno da Šolc nije delio to mišljenje. Verovatno su poznati i brojni racionalni i ekonomski razlozi takvog poduhvata.
Moramo se sada podsetiti nekadašnje kancelarke, Angele Merkel. Ona je 12 puta putovala u Kinu sa delegacijama u kojima su bili brojni poslovni ljudi i vraćala se u Berlin sa stotinama privrednih ugovora sa kineskim partnerima. To se ne može izbrisati, a posebno ne činjenica da je trgovinska razmena EU - Kina u prošloj godini iznosila rekordnih preko 700 milijardi evra ( više od dve i po milijarde dnevno!), što Peking i dalje drži na prvom mestu trgovine sa Briselom, iako su to donedavno bile SAD, koje su sada druge po redu kao privredni partner EU.
Juče smo obavešteni da je Ursula fon der Lajen dobila obećanje Si Đinpinga da će razgovarati sa Zelenskim, predsednikom Ukrajine, u kojoj bukti rat sa Rusijom. Dakle, Fon der Lajenova je u Pekingu ubeđivala kinesko rukovodstvo da nešto preduzme, imajući u vidu koliki je uticaj Kine.
Čujemo, takođe, da će sledeće nedelje u Peking doputovati i Žozep Borelj, a da isto ponovo namerava i sam predsednik Evropske unije, Šarl Mišel (već je bio u Kini početkom decembra prošle godine). Imajući u vidu da je pre par dana u Pekingu imao razgovore i španski premijer, Pedro Sančez, te da je najavljeno da će u maju doći u Peking i Đorđa Meloni, italijanska premijerka, onda je jasno koliki je savremeni značaj Kine, njene ukupne moći i uticaja, posebno kada se zna koliko se današnji život zakomplikovao ratom u Ukrajini. Bez obzira na to kakva se sve objašnjenja daju Vašingtonu, i koja su sve uveravanja u pitanju, ostaje činjenica da se glavne države članice EU, kao i njihovi najviši predstavnici, prosto sjatili u Peking, što o samom dešavanju dosta govori. Kada se tome doda da je upravo Kina uspela da obnovi diplomatske odnose Irana i Saudi Arabije, mnogo toga postaje jasnije.
Autor: Ivan Mrkić, bivši ministar spoljnih poslova, član Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom