Čini se da je veoma dobro što je Kina hrabro izašla sa predlogom rešenja ukrajinskog sukoba i rata koji se tamo vodi i to na godinu dana po njegovom otpočinjanju. Ovaj sukob se ne tiče samo Ruske Federacije i Ukrajine, već svih. A potpuno je jasno da se čitav takozvani „Zapad“ ovom prilikom postrojio protiv Rusije. Posledice ove krize oseća ceo svet i odlično je da je Kina odlučila da predloži kako da se dođe do njenog prestanka. Plan sadrži dvanaest tačaka, a svaka ima svoj meritum i znamenitu težinu. Na prvi pogled je vidljivo da se radi o veoma ozbiljnom dokumentu, koji je načelne prirode, stamen i svakako da može da posluži svakome ko se odlučuje na mirovno rešenje.
Reakcije na kineski predlog mogle su se donekle predvideti, ali sada ih vidimo onakvima kakve jesu. Zapad je, generalno, kritičan prema kineskom gestu. To, verovatno, potiče iz ubeđenja da Kina u svakom smislu podržava Rusiju. Rusija, pak, pozdravlja kinesku inicijativu iako se o njenoj suštini nije izjašnjavala. Razumljivo je da je prerano da se u tom smislu nešto detaljnije govori, jer se predlog i ne tiče samo jedne strane. Zanimljivo je da su reakcije predsednika Ukrajine povoljne. Do te mere da pominje i svoju želju da se sretne sa predsednikom NR Kine, Si Đinpingom. Neki na Zapadu nisu uopšte reagovali. Pojedine države članice EU, a i NATO-a, odabrale su ćutanje kao reakciju. Generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg, negativno je govorio o predlogu. Uostalom, kao i predsednik SAD-a. Ipak, važno je napomenuti da niko temeljno nije kritikovao kineski predlog, pre svega zato što se nesumnjivo radi o suštinskim postulatima mirnodopske politike, koji su sadržani u Povelji Ujedinjenih nacija.
Nema nikakve sumnje da je Kina svesna da je planirano da u nekoj budućnosti bude predmet napada zapadnih zemalja, pre svega SAD-a. Međutim, sigurni smo da ova činjenica nije bila odlučujuća u kineskom odmeravanju da li da stvori svoj predlog za mirovno rešenje krize. Kineski zvaničnici odavno govore da se mir ne može postići „dolivanjem ulja na vatru“, već samo pregovorima. Znamo da je Zapad od samog početka krize dopremao dodatne i ogromne količine svih vrsta naoružanja i predavao ih oružanim snagama Ukrajine. Na taj način se svakako sukob ne bi mogao okončati.
U prošli petak ujutru, tačno na godišnjicu otpočinjanja sukoba u Ukrajini, kinesko ministarstvo inostranih poslova, objavilo je tekst „Stav Kine o političkom rešenju ukrajinske krize“. Kao što je prethodno naglašeno, u dokumentu navedeno je dvanaest tačaka. Već u prvoj tački se naglašava potreba za poštovanjem suvereniteta svih zemalja, njihove nezavisnosti i teritorijalnog integriteta. U drugoj se naglašava nužnost napuštanja hladnoratovskog mentaliteta („jer se bezbednost bilo koje države ne može ostvariti na štetu druge“). U sledećoj se naglašava mera prestanka neprijateljstava, a u narednoj „nastavak mirovnih pregovora“. U petoj tački, detaljno se govori o rešavanju humanitarne krize, a u sledećoj o zaštiti civila i ratnih zarobljenika. U sedmoj se ističe bezbednost nuklearnih elektrana, a u osmoj smanjivanje strateških rizika (ovde se misli na neupotrebu nuklearnog oružja). Deveta se bavi olakšavanjem izvoza žitarica, a deseta obustavljanjem unilateralnih sankcija (ovde se misli na jednostrano uvedene sankcije Rusiji od strane Evropske unije i pojedinih zapadnih zemalja pod vođstvom SAD, što sve nije urađeno shodno Povelji Ujedinjenih nacija). Ni Generalna skupština UN, u kojoj je predstavljen ceo svet, koja važi za glavni demokratski instrument, ne prihvata uvođenje sankcije Ruskoj Federaciji i to ogromnom većinom zemalja članica UN. Naposletku, u jedanaestoj tački govori se o potrebi očuvanja lanaca snabdevanja u industriji, a u poslednjoj naznačava se pitanje obnove razorene zemlje (misli se na Ukrajinu), pri čemu Kina izražava svoju spremnost da pruži svoj doprinos.
Srbiji je drago što se Kina zalaže za mir, jer je i nama stalo najviše do mira. Očigledno je da je suština kineskog predloga spašavanje života, kao i resursa i infrastrukture, opet radi zaštite već pomenutih života. Rekao bih da su političke ambicije u drugom planu, što nije neuobičajeno za Kinu i što odgovara njenoj veličini i političkom uticaju.
Poznato je da je bivši ministar inostranih poslova Kine i načelnih odeljenja za međunarodne veze CK KP Kine, Vang Ji, prošle nedelje bio u Moskvi i da je imao razgovore i sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom. Predsednik SAD, Džo Bajden, posetio je iznenada Kijev, a posle toga je otišao u glavni grad Poljske, Varšavu, gde je održao i svoj govor, pomno praćen širom planete. U međuvremenu Turska doživljava i dalje užasavajuće potrese tla i sve manje se pominje kao eventualni posrednik sukoba u Ukrajini. Govori se o poseti Emanuela Makrona Pekingu samim početkom aprila, a znamo da je nemački kancelar Olaf Šolc već bio u glavnom gradu Kine sa velikom privrednom delegacijom. Vang Ji je bio i na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, na koju, ovog puta, predstavnici Ruske Federacije nisu ni pozvani itd. Dakle, roje se događaji od izuzetnog značaja, susreću se najviši zvaničnici raznoraznih država, naročito najvećih. Reklo bi se da se „svet ustumarao“. Znamo da to nije bez razloga i da je u osnovi ove dinamike – strahovanje da ne dođe do najgoreg. Ostaje nadanje da ni ovoga puta neće nadvladati ono što svi smatramo negativnim u ljudskim bićima.
U osnovi sukoba u Ukrajini nalazi se spor na liniji multipolarni – unipolarni svet. Izvesno je da budućnost sveta može biti daleko bezbednija i slobodoljubivija, ukoliko se nađe način da se poštuje svaki pojedinac, a time i svaka država, bez merenja o kome se zapravo radi. Uostalom, ruska vlast je u više navrata i na različite načine dala do znanja da ne bi ni izvodila specijalnu vojnu operaciju svoje oružane sile, da su dobili garancije da njihova teritorija neće biti ugrožavana iz Ukrajine. Podsetimo se da je u decembru prošle godine (dakle nedavno) i ruski glavni predstavnik pri Ujedinjenim nacijama, ambasador Nebenzija, u svom istupanju na SB UN to ponovio.
Ne može se borba za „slobodni svet“ izvoditi tako što bi neki umišljeni predvodnik sebe smatrao izuzetnim i „bogom danim“. Svi mi znamo da nema prave slobode ako je prisutno nasilno nametanje. Ova istina ostaje i biće važeća zauvek. U njenom korenu je stvarna demokratija.
Autor: Ivan Mrkić, bivši ministar spoljnih poslova Srbije