Verovatno da je ovaj događaj izuzetno sipmtomatičan i da predstavlja enigmu za mnoge. To je vidljivo, pre svega, po nekim žestokim reakcijama po medijima na Zapadu. Čini se, ipak, da je ovo najbolji dokaz današnje isprepletanosti savremenog sveta, da je u njemu sve manje ideologije i da je sve više multipolaran. Ovo poslednje, uostalom, tvrdi i sam nemački kancelar u svom nedavnom članku štampanom u Nemačkoj u kome je objašnjavao razloge svoje posete Kini.
Dodali bi još koješta što smatramo izuzetno relevantnim: radi se o prvoj poseti jednog zvaničnika sa zapada Evrope (ne bilo kog, već kancelara najveće evropske privrede) otkako je otpočeo rat u Ukrajini i, posebno, poseti Kini nemačkog lidera posle tri godine od poslednje posete Angele Merkel Pekingu. Naročito je značajno što se pre samo dve nedelje završio 20. Kongres Komunističke partije. Kine na kome je po treći put dobio mandat sadašnji generalni sekretar Kine i njen predsednik, Si Đinping.
Istina je da je Nemačka u Evropskoj uniji najbolji privredni partner Kine. Svakodnevno se razmenjuje po milijardu dolara! Ne znam da li ima sličnog primera. Za Nemačku je Kina, izvan EU, na prvom mestu po obimu godišnje razmene. Mnogi tvrde da su dosadašnja nemačka ulaganja u Kinu prevazišla devedeset milijardi evra. Od toga je samo čuveni BASF (hemijski koncern iz Badena) ulozio preko devet milijardi evra. Da ne pominjemo iznose koji se odnose na nemačku autoindustriju sa njenim velikim interesima u Kini. Rečeno je da npr. Wolkvagen ima fabriku u Sinđijangu, čuvenoj kineskoj provinciji koju sa Zapada neprestano motre.
U Šolcovoj delegaciji su glavešine najvećih i najjačih nemačkih kompanija. Potpuno razumljivo. Svojevremeno je jednom godišnje Kinu zvanično posecivala Angela Merkel sa brojnim poslovnim delegacijama. Vraćala se kući sa desetinama, pa i stotinama ugovore iz oblasti privrede dve zemlje. Ne zaboravimo da je Olaf Šolc bio ministar finansija u upravo toj vladi i da vrlo dobro zna o čemu se sve tu radilo.
Veliki su otpori ovom Šolcovom potezu, na Zapadu, naravno. Ali, i u samoj Nemačkoj. “Semafor koalicija” podrazumeva “zelenu” Analenu Berbok kao ministarku inostranih poslova, koja je posebno nezadovoljna postupkom Olafa Šolca da poseti Kinu. Ni predsednik Francuske, Makron, nije srećan zbog politike nemačkog kancelara. To se, uostalom, videlo kada se Šolc i Makron nisu pojavili na zajedničkoj konferenciji za štampu posle nedavnog, poslednjeg ručka u Parizu. Za Makrona kažu da je naročito uznemiren zbog činjenice da Šolc nije pristao na njihov istovremeni odlazak kod Si Đinpinga. Valjda je Makron hteo da upute jedinstven apel u pogledu Ukrajine? Istina je, međutim, da su solidarnost i jedinstvo EU već dobili vrlo lošu ocenu početkom i tokom pandemije izazvane kovidom-19 (izgleda kao da se zaboravilo da su Rusi, Kinezi, pa i Kubanci slali pomoć i svoje ekspertske timove za borbu protiv korona virusa, u Italiju): Ima mnogo tumačenja Makronovih, a i drugih briga, koja ovde ne možemo temeljno pretresti.
SAD, na prvi pogled, ne bi mogle da vole odluku Šolca (putovanje u Kinu i počast Siju). O tome svedoče brojni komentari u američkim medijima, pa i od strane pojedinih političkih pojedinaca. Ipak, u ovo niko ne treba da bude do kraja siguran. Ima onih koji Šolcovu posetu Pekingu doživljavaju kao dogovorenu sa SAD (da bi se Kina menjala u odnosu na Rusiju), ali i još više glasova u samoj Nemačkoj da je dosta sa stvaranjem nemačke spoljne politike u Vašingtonu, a odbrambene u NATO-u. Smatram da računanje na “kinesku fleksibilnost” u odnosu na Rusku federaciju nema nikakvu budućnost, jer kinesko rukovodstvo ima i previše mudrosti, znanja i iskustva da bi se prenulo na nečije privlačno dozivanje.
Činjenica je da je Nemačka odsečena od jeftinih ruskih energenata uvećala cene svojih proizvoda do neslućenih razmera. Činjenica je i da u datoj situaciji jedini izlaz za Nemačku predstavlja održavanje, pa i jačanje odnosa sa Kinom. Nikako se ne smeju prekidati ti odnosi! Još nešto je činjenica: Nemačka je i sama proizvodno i izvozno orijentisana i nije bila oslonjenja na “finansijske derivate” poput nekih anglosaksonskih svetova. Savremena Nemačka lagano shvata da je žrtva zbivanja u vezi Ukrajine.
Svesni smo da Šolc nije bio rukovođen isključivo čovekoljubljem. Verovatno je i razmišljanje o profitu imalo udela, a poznato je da je kinesko tržište najveće na svetu. Moguće je da je Šolcova poseta Kini jednim delom objašnjiva i zbog sve češćeg iskazivanja nezadovoljstva u brojnim nemačkim gradovima (kako zbog visokih cena, tako i zbog nastupajuće zime, odsustva dejstva sankcija EU protiv Rusije itd.)
Izvesno je da je Šolcova poseta Pekingu prava stvar i izvor nade. Nema nikakve sumnje da doprinosi opštem ubeđenju da se iskrena demokratija, međusobno poštovanje i ravnopravnost mogu graditi bez svojevoljnosti i pogrešnih uverenja. O bahatosti da ne govorimo. Svima je dosta konfrontacija. Rizika po sve nas je previše.
Autor: Ivan Mrkić, bivši ministar spoljnih poslova, član Nacionalnog saveta za Rusiju i Kinu