Redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine UN obično počinje trećeg utorka u septembru i završava se sredinom decembra, izborom predsednika Generalne skupštine na početku. Opšte zasedanje počinje u roku od 6 dana, pošto se sve članice pojave u sedištu UN. Tradicionalno, Generalni sekretar se prvi obraća Skupštini, a zatim govore predsednik skupštine i brazilski predstavnik. Prvo zasedanje je održano 10. januara 1946 godine. u Središnjoj dvorani Vensminsterske palate u Londonu , kada je bilo prisutna 51 zemlja.

Za izglasavanje na Generalnoj skupštini o važnim pitanjima – rasprave o miru i bezbednosti; reizbor članova organa; pristupanje, suspenzija, i isključenje članica; budžetska pitanja – potrebna je dvotrećinska većina prisutnih članica, na zasedanju. Ostala pitanja se izglasavaju prostom većinom. Svaka članica ima po jedan glas. Osim izglasavanja novog budžeta, između ostalog i nivoa finansijskih obaveza za članice, skupštinske rezolucije nisu obavezujuće za članice. Skupština daje preporuke po bilo kom pitanju koje se tiče UN, osim po pitanjima mira i bezbednosti koja su u nadležnosti Saveta bezbednosti. Sistem jedna zemlja, jedan glas teoretski omogućava zemljama koje čine svega 8% svetske populacije da izglasaju rezoluciju sa dvotrećinskom većinom.

Tokom 1980tih, Skupština je postala mesto dijaloga na relaciji Sever-Jug - rasprave po pitanjima odnosa između industrijskih zemalja i zemalja u razvoju. Ova pitanja su postala značajna zbog ubrzanog rasta i promene sastava članstva UN. Tokom 1945.godine, Ujedinjene Nacije su imale 51 članicu. Sada ih ima 191, a preko dve trećine čine zemlje u razvoju. Zbog njihove brojnosti, zemlje u razvoju su često u mogućnosti da određuju teme dnevnog reda zasedanja (preko koordnisanih grupa kao što je G77), karakter rasprava, i konačne odluke. Za mnoge zemlje u razvoju, UN predstavlja izvor njihovog diplomatskog uticaja i mesto za izgradnju međunarodnih odnosa.