Idiom "Svirati stoci na lauti" potiče iz priče čiji je prvobitni smisao bio da se publici valja obraćati jezikom koji joj je razumljiv i blizak. Mou Žun je bio poznati učenjak u pozno doba dinastije Istočni Han, dakle između 25. i 220. godine nove ere. Decenijama je proučavao budističke spise, pa se jednog lepog dana zatekao pred gupom konfučijanaca kojima je trebalo da održi predavanje o budizmu.

Tokom izlaganja, Mou nijednom nije izgovorio kakvu reč ili izraz iz budističkih sutri, to jest spisa. Umesto toga, a da bi objasnio suštinu budizma, više puta je citirao izraze, pa i cele odlomke, iz konfučijanskog štiva.

U jednom trenutku prekinuo ga je slušalac, koga je zanimalo zašto tokom predavanja uopšte ne koristi osnovne budističke termine. Umesto da u dve reči odgovori, Mou je našao za shodno da prisutnima ispriča poučnu priču: "Pre mnogo i mnogo godina, živeo je neki vrstan muzičar koji je jednom pokušao da na lauti svira krdu stoke. No, životinje su i dalje mirno pasle i uopšte nisu reagovale na lepu muziku! Muzičara je to navelo da malo pomnije somotri ponašanje živinčadi i ubrzo je uvideo da se ne radi o tome da stoka ne čuje muziku, već da je u stvari ne razume. Zato se latio drugačije svirke na lauti. Nastojao je da njome podražava zujanje obada, pčela, mušica, komaraca i drugih insekata koji su pokadšto uznemiravali stoku. I, gle, stoka je smesta prestala da pase i pažljivo je slušala zvukove koje je umela da razazna!" Poređenje je, očigledno, bilo malo neprijatno po prisutne, ali, shvatili su objašnjenje i poruku mudrog predača.

Kako u govornom, tako i u pisanom kineskom jeziku, danas se idiom Dui niu tan qin, to jest "Svirati stoci na lauti", često upotrebljava. Njegov smisao leži u podsećanju da neko govori pred pogrešnom publikom, ili čak gluvima, ili da citira Šekspira pred grupom nepismenih tikvana.