U srezu Đing okruženom planinama u centralnoj kineskoj provinciji Anhui živi starac po imenu Vang Dži. On je, uprkos svojoj starosti, za decu bez roditeljskog staranja u selima, izgradio ''kuću punu ljudske topline''.

Starac Vang Dži je ove godine navršio 75-tu godinu života. On se 1994. godine, nakon penzije s pozicije zamenika šefa Kulturnog centra sreza Đing, vratio u mesto rodjenja--Gufeng. Ovaj starac, potkovan pravnim znanjima, kasnije je bio angažovan za pravnog savetnika u lokalnoj policijskoj stanici. Nakon jednog perioda rada na novoj dužnosti, Vang Dži je primetio da , uporedo s odlaskom seljaka u gradove na sezonske poslove, sve veći broj deca u selima ostaje bez roditeljskog staranja. Zbog nedostatka roditeljske brige i tutorstva, kod njih su se pojavili mnogi problemi poput pada uspeha u učenju, ali i moralnog posrtanja. Starac Vang je rekao:

Njihovi dedovi i bake, zbog duboke starosti i prevazidjenog načina razmišljanja, ne mogu da prate društveni napredak i razvoj, stoga veoma teško komuniciraju sa decom. Škole ne mogu da vode brigu o njima posle časova, pa zato deca većinu vremena provode bez tutorstva.

Starac Vang je veoma zabrinut zbog te činjenice. Kao veteran, koji se godinama bavio poslovima u kulturnoj oblasti, zna da je za zdravo napredovanje dece neophodna porodična briga. Tako se u njemu probudila želja za osnivanjem kuće za decu bez roditeljskog staranja. U leto 1998. godine, starac je probno organizovao letnji kamp, tokom kojega je desetak dece zajedno pisalo domaće zadatke i bavilo se rekreacijom. Kamp je, neočekivano, dao veoma dobre rezultate, zato je, iduće godine, starac Vang povećao kamp i primio više od stotinu dece.

Starac je bio oduševljen pozitivnim iskustvima iz ova dva letnja kapma. U leto 2001. godine, uz podršku lokalne vlade i porodice, Vang Dži je uložio nekoliko desetina hiljada juana u pretvaranje jedne napuštene fabrike u centar za pomoć deci bez roditeljskog staranja.

U centru se vodi strog sistem rada i odmora, neophodna je registracija pri ulasku i izlasku iz njega. Tokom noći po centru patrolira obezbedjenje, angažovano je pet nastavnika i četiri osobe za logističku podršku. Pored toga, u centru je otvorena biblioteka, uneti su kompjuteri, štampači, kopir-aparati, kamere, a tu su i sportski objekti. Svakog meseca se održava po jedan ispit, oni koji dobiju dobru ocenu bivaju nagradjeni.

Roditelji 16-togodišnjakinje Liu Dan godinama rade u gradu, a ona živi u Centru. Njena majka Bai Sjaohong je podvukla:

Život u centru je bezbedan za nju. Odrasla je, brinem se da mi roditelji ne možemo da saznamo šta ona misli. Stoga joj je bolje da živi ovde, sa drugovima i pod tutorstvom nastavnika.

Devojka Liu je letos završila početnu srednju školu, te se u septembru upisala u sresku višu srednju školu. Govoreći o donedavnom životu u centru, rekla je:

Život u centru je bio lep, imala sam svoje društvo, uzajamno smo se pomagali, razumeli. Zajedno smo učili, razmenjivali mišljenja, tamošnja atmosfera je bila puna porodične topline.

Prošlo je 7 godina od osnivanja centra, i do sada je odavde u spoljni svet izašlo više od 700 dece bez roditeljskog staranja i pronašlo zaposlenje. Osvrćući se na prethodnih 7 godina, sedokosi starac Vang Dži je rekao, s uzdahom:

Želim da učinim nešto korisno za društvo i narod. Pomažući jednom detetu, u izvesnom smislu, spasavam jednu porodicu. Trudim se da im pomognem da zakorače odlučnim korakom, ka lepom životu u budućnosti.