Od uvodjenja politike reforme i otvaranja Kine prema svetu u 1978. godini, kineska diplomatija je preživljavala revolucionarne promene. Prerasla je iz ideološke u praktičnu , iz monističke u pluralističku diplomatiju , a od koncepta „ trećeg sveta „ do teorije o harmoničnom svetu". Tokom proteklih 30 godina kineska diplomatija, uprkos burama i olujama na međunarodnom planu, odlučno je krenula napred . Iz istorajata ovog razvoja kineske diplomatije jasno se vide tragovi njenog napretka i sazrevanja.

U 70-tim godinama prošlog veka kada se Kina tek vratila u Organizaciju Ujedinjenih nacija , nije imala dovoljno prava na govor. U ono vreme kineski predstavnik je samo prisustvovao glasanju, a nije davao svoj glas . Ovaj način uzdržanosti ili napuštanja skupa u znak protesta, u šali je bio nazvan" petim nacinom glasanja." Ta činjenica najbolje pokazuje međunarodni položaj Kine u ono vreme. Istočni i zapadni svet su bili u situaciji hladnog rata, a kineska diplomatija nije mogla da izbegne pozadinu onog vremenskog perioda . Tada je Kina imala razmenu uglavnom sa zemljama iz socijalističkog bloka i iz Azije, Afrike i Latinske Amerike, a vrlo je malo učestvovala u međunarodnim poslovima.

Godine 1978. Komunistička partija Kine je održala treće plenarno zasedanje centralnog komiteta 11-tog saziva. Ovaj plenum, od velikog istorijskog značaja, otvorio je novo poglavlje istorije reforme i otvaranja Kine prema svetu . Ovaj veličanstveni poduhvat je rezultarao istorijskim promenama u odnosima između Kine i sveta. Kineski razvoj ne moze da se odvoji od sveta , Kini su potrebni kontakti sa spoljnim svetom, potrebna je saradnja sa drugim zemljama Zemljine kugle.

Tadašnji kineski rukovodilac Deng Siaoping , na bazi naučnog analiziranja ondašnje međunarodne situacije i lajtmotiva vremena, podneo je poznatu tezu :" Mir i razvoj su dve glavne tendencije današnjeg sveta i svetski rat nije neophodan i ne gori nam pod nogama „ . Ova teoretska postavka je udarila kamen temeljac značajnim prilagiđavanjima niza diplomatskih smernica. U vezi toga, profesor Vang Fan iz Kineskog instituta za diplomatiju konstatovao je :

U skladu sa politikom reforme i otvaranja prema svetu, svesna osobenosti novog vremena i činjenice da se umesto tedencije rata i revolucije pojavila tendencija mira i razvoja, misija kineske diplomatije je bila da svim naporima stvori povoljne uslove za mir i razvoj Kine .Kineska diplomatija treba da služi reformi i otvaranju prema svetu . Kao rezultat toga, Kina je postala značajan član međunarodne zajednice, njena sudbina je tesno povezana sa sudbinom sveta i njena perspektiva sve tešnje se povezuje sa budućnošću sveta.

Polazeći od takvog shvatanja Kina je promenila stav prema svetu kao i načine kontakata sa drugim zemljama. Tako je kineska diplomatija ušla u potpuno novu epohu.

U toku prošlih 30 godina mnogim važnim događajima bio je ocrtan razvojni put kineske diplomatije : januara 1979. godine Kina i SAD su zvanično uspostavile diplomatske odnose i Kina je , prevazivši ideološku vododelnicu, stvorila kontakte sa najvećom u svetu kapitalističkom zemljom . Krajem prošlog veka , rukovodeći se idejom „ Jedna zemlja sa dva društvena uređenja " Kina je povratila suvereno pravo nad Honkongom i Makaom , čime je ispoljena diplomatska i politička mudrost kineskog rukovodstva.

Iz dostignuća u oblasti kineske diplomatije postignutih tokom 30 proteklih godina se vidi da, kao najizrazitija osobenost , ona postaje sve praktičnija i sve zrelija , a međunarodni uticaj i položaj Kine u svetu se podižu iz godine u godinu.