Nedavno je u južnom kineskom gradu Šijan-u uspešno završen 3. svetski Festival tradicionalnih kineskih borilačkih veština. Na njemu je gotovo dve hiljade učesnika, iz preko 60 zemalja i regiona, razmenilo iskustva i sklopilo prijateljstva. Ovi ljudi različitih boja kože došli su u Kinu iz raznih krajeva sveta, sa zajedničkom težnjom za usavršavanjem svojih borilačkih veština. U današnjoj emisiji, ispričaću vam priču o Irini Tolstopjatovi--Ruskinji koja se zalaže za promociju tradicionalnih kineskih borilačkih veština.

Dvadesetogodišnja Irina se već pet godina bavi vežbanjem borilačkih veština. Ona ima želju za otvaranjem velikih škola za borilačke veštine širom sveta, kako bi se popularizovale na planetarnom nivou. Kako bi postavila temelje za ostvarenje svoje želje i usavršavanje veština, došla je u Peking, iz Rusije, pre dve godine.

Irina je sportski nadarena. Vežbala je gimnastiku i ples kada je imala desetak godina. Medjutim, odustala je nakon godinu dana, zbog nedostatka interesovanja. Irina kaže da nije otkrila svoje najveće interesovanje, sve dok nije počela da vežba borilačke veštine.

Devojka je u trening borilačkih veština ulagala puno vremena i truda. U domovini, svakog dana je, od pet sati popodne nakon predavanja, počinjala da vežba po četiri-pet sati borilačke veštine. Svakodnevni intenzivni treninzi nisu je zamorili, niti joj dosadili. Ona je, pak, sa iskrenošću rekla, na kineskom:

Nije ti naporno, ako to voliš.

Najteža stvar u treninzima, u stvari, nisu pojedini teški i komplikovani pokreti, već osnovne veštine, recimo, stajanje u jahaćem stavu. Na početku, često je nailazila na posebnu pažnju učitelja, jer nije mogla da stoji u standardnoj pozi. Govoreći o tome, sa osmehom je opisala svoju zbunjenost tokom treninga.

Zahtev je bio da nepomično stojim u standardnoj pozi pet minuta. Na početku to nisam mogla dobro da savladam. Učitelj mi je stalno govorio: Hej, pazi kako stojiš, zar ne možeš to malo bolje?!

Irina je taj stav savršeno savladala tek posle više od tri godine vežbanja. U tom dugom periodu, s vremena na vreme je shvatala da se vrhunske borilačke veštine ne mogu steći preko noći, te da nestrpljenje samo zaustavlja napredak.

Kada je tek došla u Kinu, Irina je, zbog jezičke prepreke, morala da svakog dana po osam-devet sati uči kineski. Pored obeda, spavanja i časova, skoro nije imala vremena za vežbanje borilačkih veština. Uprkos tim poteškoćama, Ruskinja nije prekinula treninge. Smisla je učikovitu metodu, to jest da se, nakon svakog dvočasovnog učenja kineskog jezika, odmara po pola sata i malo vežba borilačke veštine u tim vremenskim intervalima. Kombinacijom umnog i fizičkog rada ne samo što je ispunila oba zadatka, već je uveliko povećala efikasnost rada.

U slobodno vreme, Irina zajedno sa učiteljem trenira borilačke veštine, a vikendom, kao njegov asistent, drži časove borilačkih veština u klubu. Ona takodje voli kulinarstvo i nekada je radila kao kuvar u očevom restoranu. Prema njenim rečima, ona ume da pravi svakakva jela ruske kuhinje.

Odlazak na časove, vežbanje i predavanje borilačkih veština, kao i usavršavanje kulinarskih veština, da li ova devojka ima dovoljno vremena da sve ovo uradi? Ona je sa sigurnošću odgovorila:

Meni se jako svidja kulinarstvo. Volim da proučavam nove načine kuvanja. Nekako ću naći vremena za sve te stvari.

Irina upravo, iz dana u dan, ulaže neumorne napore u ostvarenje svog sna, da jednog dana širom planete otvori velike škole za kineske borilačke veštine. Nadam se da će se njena želja ispuniti, u skorijoj budućnosti.