?kojim disciplinama ste se takmičili i jeste li zadovoljni rezultatima?

-Gadjala sam vazdušnom puškom 10m i malokalibarskom puškom na 50 metara trostav. Što se tiče zadovoljstva nije sasvim potpuno, moja očekivanja i moja potajna želja je bila da budem u finalu u trostavu i to se ispunilo, ali falilo je malo sreće da dodjem i do medalje. Pola plana je ispunjeno, možda i malo više od pola jer smo svesni sa kojim smo se strelcima suočili, ali ako znamo da neki favoriti i nisu ušli u finale, nisu gađali ni približno svojim rezultatima, ja sam zadovoljna svojim rezultatom, zadovoljna sam ulaskom u finale i kažem, mogla je da bude i medalja.

Kakvi su uslovi u Selu, vazduh u Pekingu i uopšte kako ste zadovoljni svim ovim ovde?

-Mi smo negde u maju bili na predolimpijskom turniru, bilo je ovakvo neko vreme. Dosta smo se informisali o svemu, pričalo se dosta o nekoj zagađenosti, mada to strelcima ne smeta naročito prilikom pucanja. Mi imamo disciplinu na 10 metara u zatvorenom, malokalibarci gađaju napolju. Nas je više interesovalo da li će biti kiše, vetra, nekih okolnosti koje smetaju u samom procesu takmičenja. Ja stvarno nemam nijednu primedbu. Pitam i druge sportiste, možda neko ima i neke veće potrebe, strelci su inače skromni što se toga tiče, ali ja prosto nemam ni jednu zamerku. Mislim da je ovde sve stvarno savršeno i hvala im na svim ovim uslovima koje su nam velikodušno ustupili i svoju prelepu teritoriju da se osećamo kao kod kuće.

Ranije ste bili u Pekingu, videli ste neke kulturno-istorijske spomenike, šta Vam se od svega najviše dopalo?

-Ovde je sve lepo. Mi smo bili još ''94. godine, ali ja ne mogu da se setim kakva je Kina bila, kako je tada Peking izgledao, ali sigurno ne ovako. Daleko su otišli u svemu. Pre ono što mi je bilo čudno je previše ljudi na biciklima, reka biciklista, a sada praktično ne možete da vidite nikog na biciklima, sada su svi u automobilima, voze dobre automobile, građevine su impozantne, čisto je, što mi je najbitnije. Svi se pitamo da li će to tako biti i posle Olimpijade. Prosto ne mogu da verujem da su sve to podredili samo zbog Olimpijade, mislim da je to prosto tako. Sve je dobro, parkovi uređeni, čiste ulice, ljudi su toliko ljubazni, toliko nasmejani, srećni su što smo tu i stvarno su nam se maksimalno ponudili.

Razgovor sa Lidijom Mihajlovic ulepsa sve, jer su njen optimizam, vera u ljude i zelja da sve stvari gleda sa lepse strane zarazni.

Srećna sam što sam uopšte došla ovde, što sam bila deo ovog događaja, posebno otvaranje koje moram posebno da napomenem. Jedna otežavajuća okolnost za mene na vazdušnoj pušci je što sam ja išla na otvaranje, jer prosto nisam želela da propustim priliku, takav spektakl. Na svu sreću ja sam se čak i vratila nešto ranije, u dva sam tek došla u Olimpijsko selo, ustala sam u šest, a praktično nisam ni spavala. To mi nije bila otežavajuća okolnost što se pucanja tiče, veći mi je bio pritisak što prva gađam, što je to prva medalja koja treba da se dodeli tog dana i to je možda bio mali pritisak na mene. Bez obzira što se nisam toliko sigurno osećala u toj disciplini, osetila sam da mi nisu sve kockice složene, ja sam se borila i trudila sam se da dam sve od sebe. Imala sam u poslednjoj seriji dve devetke veoma bliske koje su praktično udaljile od finala. To je jedino što se meni nije dopalo što je bio takav program, ali to je već godinama na olimpijadama: otvaranje i prva disciplina je streljaštvo. Smetalo mi je što je bilo tako rano, ali dobro, ja sam sve karte otvorila u trostavu i tu sam i uspela.

Kao deo delegacije koja se pojavljuje na najznačajnijoj sportskoj manifestaciji na svetu, a koja dolazi iz veoma male države, kako se na otvaranju osećala Lidija .....

-Ja sam to baš jutros prokomentarisala, u jednom trenutku sam se osetila kao u kući Velikog brata. Mi smo rano došli, 27. jula, i prošli put nam je jako smetala vremenska razlika, bili smo nervozni, gde god sednemo čim se umirimo mi zaspimo. Ovde trebate da budete tokom celog dana efikasni, tako da smo isplanirali da dodjemo ranije. Međutim, trebalo je dosta vremena da se malo sredimo. Kad je sve ovo prošlo mi smo se primirili i psihički i fizički i sad je sve u najboljem redu. Ja sam propustila tri Olimpijade, i baš gledam kako naši ljudi doživljavaju Olimpijadu. Ljudi u Srbiji ustaju rano da bi gledali takmičenja, ali su oni više obavešteni od mene, Ja sam ovde i znam ko šta radi ali smo mi na borilištima, ne možemo da pratimo sve utakmice, sva događanja. U jednom trenutku smo pratili došli ovi sportisti, došli oni, svi se iskupljaju u Selu, a onda kad svi dođu slegne se priča, svi su tu, dobro je, ajmo sad svi na svoje zadatke i više nije to tako nekako...ne znam, valjda smo se navikli na taj ambijent. Svako radi svoj posao, gledamo da što bolje naše reprezentacija prođe, navijamo jedni za druge, pratimo se bodrimo se i tako. Da sam kući ja bih poludela što nisam ovde. Sad kad sam ovde videla sam sve, drago mi je što sam videla i druge sportiste da se slikate, uzmete neki autogram, družite se, pričate...

Lidija Mihajlovic se dva dana nakon naseg razgovora vratila u Srbiju, a ja sam zaboravila da od nje uzmem autogram. Nista zato, sacekacu sledecu priliku kad bude dolazila u Peking.