Britanac Simon Mekinon ima i kinesko ime Ma Sjimen. U Šangaju živi oko 20 godina, a oženjen je Šangajkom. Zahvaljujući njegovom doprinosu Šangaju, više puta je dobijao priznanja od šangajske vlade. Nedavno je dobio titulu počasnog građanina Šangaja.

Mekinon je 1985. godine, nakon završetka fakulteta, u Šangaj došao kako bi naučio kineski jezik.

On je rekao:''Šangaj je oduvek bio trgovinski centar Kine, pa sam upravo zbog toga odabrao ovaj grad. Pored toga, zanima me Šangaj iz 20-tih godina prošlog veka.''

Šangaj je u drugoj i trećoj deceniji prošlog veka bio industrijski i trgovinski centar Kine i ekonomski i kulturni centar Azije. U to vreme Šangaj su zvali ''istočni Pariz''. Kad je tek stigao, uvideo je da između Šangaja, kakav je u stvarnosti, i onoga u njegovoj glavi postoji velika razlika.

Mekinon je ukazao:''Osamdesetih godina prošlog veka, Šangaj se mnogo razlikovao od današnjeg izgleda. Sećam se da su u tadašnjem Šangaju stanovnici koristili bonove za hranu, a stranci su robu kupovali samo sa deviznim kuponima. I danas čuvam tadašnje devizne kupone.''

''Devizni kupon'' nije novac, nego vrednosni bon. Početkom 80-tih godina prošlog veka, Kina je imala manjak ponude na tržištu, pa je zbog toga primenjivan ovakav vid snabdevanja. Kao što Mekinon reče, hrana se kupovala na bonove. Kineska banka je jedina mogla da izdaje devizne kupone. Stranci su morali da u Kineskoj banci menjaju novac za te kupone, koje su trošili u hotelima, restoranima i određenim robnim kućama.

Mekinon je podvukao :''Prošlo je samo 20 godina. Kina je sada prva zemlja na svetu po količini deviznih rezervi, što je veoma iznenađujuće.''

U tih 20-ak godina, u životu Mekinona dogodilo se mnogo neočekivanih stvari. Počeo je da radi u Šangaju.

Nakon što je 1985. godine došao u Šangaj, Mekinon je tri godine učio kineski jezik, a zatim je radio kao profesor engleskog jezika na Šangajskom univerzitetu za spoljnu trgovinu. U tom periodu je oženio je devojku iz Šangaja. Potom je počeo da radi za jedno brodarsko preduzeće iz Velike Britanije. Zbog potrebe posla, radio je u drugim zemljama. Kada se 1995. godine vratio u Šangaj, počeo je raditi kao manadžer britanske kompanije ''P&O'' u Kini. Zahvaljujući njegovom doprinosu, razmene Šangaja sa svetom su se povećale, pa mu je šangajska vlada dodelila ''Zlatnu nagradu Baijulan'' . Predsednik američke kompanije Korning u Kini postao je 2000. godine.

Mekinon je ukazao :''Zašto sam izabrao kompaniju Korning? Uvideo sam da Korning ima naprednu tehniku koja je neophodna za Kinu. Kina je 2000. godine širom zemlje počela da izgrađuje mrežu telekomunikacija i kupila optička vlakna od Korninga.''

Korning se bavi poslovima u vezi telekomunikacija, ekologije i nauke o životu. Mekinon smatra da je kinesko tržište telekomunikacija, potrošnje elektronskih proizvoda i automobila svojim brzim razvojem pružilo Korningu veliki prostor za razvoj. Na samom početku rada ove kompanije u Kini, postojala je samo fabrika sa mešovitim kapitalom u vrednosti od 10 miliona dolara sa 140 zaposlenih. Pod rukovodstvom Mekinona, koji je iskoristio priliku koja mu se pružila razvojem kineske privrede, kompanija Korning je neprekidno rasla. Sada ova kompanija u Kini ima osam preduzeća, 1300 zaposlenih, a vrednost uloženog kapitala iznosi više od 3 milijarde dolara. Samo u prošloj godini vrednost prodaje u Kini iznosila je oko 200 miliona dolara.

I posle dugog niza godina provedenih u Šangaju, Mekinon kaže da je i dalje zaljubljen u taj grad.