Znam da je Kina zemlja trećeg milenijuma

Ranije sam o Kini mislio da je to zemlja gladnih i siromaha, zapuštena i opasna država. Sada znam da je Kina moderna i mudra. Njena istorija je garant njene budućnosti

Miroslav Josić Višnjić jedno je od najznačajnijih književnih imena Srbije. Rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu, u Bačkoj. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a učiteljsku školu u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti.

Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista "Student" (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa "Relations". Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku "Novi Albatros". Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u "Književnoj fabrici MJV i deca". Putovao je u Kinu, Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku... Oženjen je, ima troje dece i petoro unučadi.

Autor je velikog broja romana, pripovedaka, monografija i drugih izdanja. Dobitnik je velikog broja značajnih nagrada, među kojima je i prestižna NIN-ova nagrada.

Radovi su mu prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.

Ovo je prilika da posetioci našeg sajta saznaju nešto o njegovom kineskom iskustvu.

Čovek se sam odlučuje za putovanje ili putovanje izabere njega. Kako ste se Vi zaputili u Kinu?

Oduvek sam sanjao da odem u Kinu, ali nisam verovao da ću imati para i vremena za takvo putovanje. A onda mi je kao grom iz vedrog neba stigao poziv mog Udruženja književnika Srbije da budem šef delegacije srpskih pisaca. Stigao sam u Peking 15. avgusta 2006. godine, bio u Tjencinu, Sijanu i Sudžou, a poleteo sam iz Šangaja 27. avgusta. Danas mi se čini da sam sve to sanjao, ali dobro znam da sam video stvarnu Kinu, da sam bio na krovu sveta.

Kažu da svaki čovek sa zapada ima na istoku svog dvojnika. Jeste li se uverili u to dok ste boravili u Kini? Jeste li sreli dvojnika?

Mislim da sam sreo nekoliko dvojnika, a znam da ih ima još bar deset. Pamtim i neka imena: Jin Binghua, Tječi Ču, Čen En Bo, Veng Meng, Čen Čun, Vang Bin, Čen Ligang, Lu Čuhaj, Vang Sjaovej, Tang Jing, Đia Pingva, ali i Ba Ćin, Guo Možuo, Gan Bao, Sjao Ćun, Vu Cusjang, Pu Sunling... Pričao sam sa kineskim piscima kao da smo komšije i stari znanci.

Šta Vas je asociralo na Kinu pre Vaše posete, a šta Vas asocira na nju nakon povratka kući?

Ranije sam o Kini mislio da je to zemlja gladnih i siromaha, zapuštena i opasna država. Sada znam da je Kina zemlja trećeg milenijuma, moderna i mudra. Istorija te mnogoljudne zemlje je garant njene budućnosti.

Jeste li u Kini otkrili nešto što niste očekivali?

Nisam očekivao čudo nad čudima, Sijansku grobnicu. Za mene ona je značajnija od svih svetskih čuda. Osim toga, kao dete hranio sam svilene bube dudovim listom, ali tek u Kini sam video kako se iz čaura vadi svila.

Peking je spoj tradicije i modernog doba. Šta Vam se od jednog i od drugog u njemu najviše dopalo?

Mada nisam mnogo video, trebalo bi mi za to nekoliko meseci, mene je u Pekingu očarao Zabranjeni grad, ali i nova Opera. A posebno Muzej moderne književnosti u kojem su prikladno „smešteni" svi važni pisci, njihove knjige, rukopisi i alatke koje su koristili.

Šta upoznavanje sa Kinom može da promeni u čoveku?

Sve, do kosti, pogotovo ako ima predrasude i ako mu je glava napunjena glupostima. A naučio sam i nekoliko kineskih reči: sjesje (hvala), hao (dobro), ni hao (zdravo, dobar dan), gej nin (izvolite), sjing (u redu), ganbej (živeli)...

Jeste li imali priliku da se upoznate sa kineskim književnim stvaralaštvom?

Manje nego što bih želeo. Davno sam čitao antologiju koji je priredio Crnjanski, a nedavno antologiju savremene kineske priče Zašto nema muzike u prevodu bračnog para Pušić. Kineski stvaraoci nisu mnogo prevođeni na srpski, ni klasici ni današnji pisci, trebalo bi mnogo više prevoditi. A ne znam ni koliko su srpski pisci, osim Andrića, prevođeni na kineski.

Imali li književnih i čitalačkih sličnosti između Kineza i Srba?

Mislim da književnih i čitalačkih sličnosti ima dosta. Kao u Srbiji, i u Kini su tiraži mali kad je reč o ozbiljnim knjigama. Mnoge priče savremenih kineskih pisaca koje sam čitao mogao sam i ja da napišem, kao što su i neke moje priče mogli da napišu Kinezi. Danas je književnost u velikoj meri – svetska. Junaka moje nove knjige (Barona) na kraju romana pripovedač traži na Kineskom zidu.

B. Žujović