Tradicija u spoju sa savremenim životom ono što me je od prvog susreta sa Kinom, pre dve godine, fasciniralo. Poštovanje prošlosti, predaka i kulture koju su ostavili potomcima u nasledje, a život savremen i moderan, sa svim što današnjica nosi.
Trenutni utisci to samo potvrdjuju. Lijiang, kulturni i istorijski centar Kine, živi u harmoniji starog i novog. Način na koji je ta harmonija uspostavljena izgleda kao čarolija, barem meni koja sam došla iz nekog drugog sveta i kulture.
Prvo čemu je nemoguće odoleti su osmesi. Prate gosta od trenutka kada stupi na tlo ovog prelepog predela. Srdačnost, gostoljubivost, radost što je došao dragi gost – vide se u pogledu, na ozarenom licu, u gestikulaciji domaćina. Tako je u zvaničnim susretima, tako je i na ulici, na šetalištu, u restoranu. Jezik kao barijera ne postoji. Sve se dovoljno razume i bez reči.
Bogatsvo kulturnog nasledja je nemerljivo. Teško je odmeriti utiske i reći šta je više ostalo u srcu i oku: stari grad i rezidencija Mu, dolina Dongba, Plavetno jezero, Park vode od žada, staro naselje Šuhe... Ali ono u šta nemam dileme je da su najveće bogatstvo Lijinaga njeni stanovnici. Brojne etničke manjine sa svojim autohtonim kulturama i tradicijom žive pod istim nebom skladno i harmonično, dopunjuju se i ne ugrožavaju jedni druge. To se najbolje oseća u selu Dongba, gde se upleli životi pripadnika različitih narodnosti nudeći gostima živopisnu sliku lepote življenja zajedno, a sa različitošću koju svako čuva i neguje.
Da se ta lepota multietničnosti i multikulturalnosti neguje s generacije na generaciju očito je i po jarkom, živopisnom koloritu narodnih nošnji, jer boje pokazuju životno raspoloženje. Ovde je vatromet boja, ali i zvukova. To je još nešto što više nego reči govori o životu narodnosti u ovom delu Kine. Pesma i igra na svakom koraku: kada se dočekuju gosti, pesma kao dirljiv znak dobrodošlice, pesma kada se pokazuje lično zadovoljstvo, pesma kada se želi ulepšati slobodno vreme...
Posebno me je impresinirao jedan od načina igranja – kolo, jer je to i u srpskoj tradiciji. Igrači se drže za ruke i igraju u krug. Ima tu mnogo simbolike – kolo je zajedništvo i jednistvo, kolo je snaga, kolo je i ljubav, jer su momak i devojka jedno pored drugog, kolo je mašta i igra u kojoj uživaju sva čula.... Ta radost se osećala na svakom koraku, radost igre, pesme, života, radost što dolaze gosti i iskrena želja da dodju opet na rastanku.
U ovaj divan mozaik slika osmeha i ozarenih lica domaćina, sasvim se skladno uklapaju i slike priodnih lepota. Planinski visovi koju dodiruju nebo, bujno zelenilo, jezera i parkovi – deluju nestvarno. I to je harmonija, spoj surovih planinskih uslova života i pitomih dolina u kojima se može živeti spokojno, u miru sa samim sobom, susedima i sa prirodom.
Pripremila: Lidija Obradović
