Princip zajedničke, ali različite odgovornosti je prvi put potvrđen u deklaraciji o životnoj sredini I razvoju koja je usvojena na istoimenoj svetskoj konferenciji održanoj 1992. godine u Rio de Žaneiru. Ovaj dokument je iskorišćen u Okvirnoj konvenciji UN o klimatskim promenama I Kjoto protokolu I potvrđen kao osnova medjunarodne saradnje u okviru suočavanja sa klimatskim promenama.
Princip zahedničke, ali različite odgovornosti zahteva od raznih zemalja da u duhu globalnih partnerskih odnosa saradjuju u cilju održavanja, zaštite i obnove zdravog i celokupnog ekološkog sistema naše planete. Ali pošto su različiti istorijski razlozi doveli do klimatskih promena, razvijene i zemlje u razvoju imaju zajedničku odgovornost, ali različitog stepena. Prema ovom principu, medjunarodna zajednica treba da poveća podršku zemljama u razvoju, a razvijene zemlje treba da ispune dato obećanje prema zemljama u razvoju u oblasti tehničkog transfera i novčane pomoći kako bi im pomogle u podizanju sposobnosti za usporavanje i prilagođavanje klimatskim promenama.
U procesu industrijalizacije i modernizacije , razvijene zemlje su ispustile veliku količinu gasova koji uzrokuju efekte staklene baštine, uglavnom ugljen-dioksid. Od industrijske revolucije u 18. veku do 1950.godine, razvijene zemlje su ispustile 95 odsto globalne količine ugljen-dioksida ispuštenog iz fosilnog goriva. Tokom poslednjih pedeset godina, od 1950. do 2000.godine, količina emisije štetnih gasova u razvijenim zemljama još uvek je činila 77 odsto ukupne količine izduvnih gasova. Ukupna količina ispuštenih štetnih gasova je tokom 2005. godine u vodećim industrijskim zemljama iznosila 18,2 milijarde tona, što je veoma blizu rekordu od 18,7 milijardi tona u 1990.godini. Dakle razvijene zemlje snose glavnu odgovornost za klimatske promene, a istovremeno imaju glavnu obavezu u sprečavanju klimatskih promena.
Što se tiče zemalja u razvoju, pošto je mala količina ispuštanja štetnih gasova i mala prosečna količina emisije štetnih gasova po glavi stanovnika, njihov glavni zadatak još uvek je razvoj privrede i otklanjanje siromaštva. Radi ostvarenja ciljeva razvoja, potražnja zemalja u razvoju za energijom biće povećana, jer bez toga nema ni razvoja. Zbog toga međunarodna zajednica u suprotstavljanju klimatskim promenama treba da u potpunosti uzme u obzir pravo zemalja u razvoju na razvoj i prostor za razvoj. Nije celishodno u sadašnjem periodu zahtevati od zemalja u razvoju da prisilno smanje emisiju izduvnih gasova, a sa druge strane, zemlje u razvoju treba da u skladu sa svojim mogućnostima preduzmu relevantne mere, a naročito treba da pridaju veliki značaj privlačenju napredne ekološke tehnologije da bi dale svoj doprinos suzbijanju klimatskih promena.
