Šest sati ujutro. Autonomna opština Šjišuangbana, selo Mengđinglaj.

U cik zore, seljaci iz sela Mengđinglaj izlaze na popločanu ulicu, noseći sa sobom ponude za monahe iz obližnjeg hrama: sveće, novac i razne specijalitete.

Svi pripadnici nacionalne manjine Daj ispovedaju hanajana budizam, koji je u Mijanmaru počeo da se propoveda u sedmom veku naše ere. U to vreme nije bilo ni budustičkih hramova ni pagoda, a sveti budistički tekstovi, sutre, prenošeni su usmenim putem. U 11.veku naše ere budizam je zbog ratova gotovo potpuno iščezao, ali je nakon ratnih dešavanja, iz Mijanmara dospeo do opštine Sjišuangbana. U vreme vladavine dinastije Južni Song, 1277. godine, pripadnici kineske nacionalne manjine Dai počeli su da urezuju sutre u koru i lišće palme. Akademija ''Beije'', akademija Palminog lišća, je najznačajnije svetilište u selu Mengđinglaj. Sjao Ju, stanovnica ovog sela je rekla: "Običaj je da se svi dečaci iz našeg sela, pripadnici nacionalne manjine Dai, od sedam ili osam godina zakaluđere i uče budističke tekstove u hramovima. Kada porastu, nakon tri ili pet godina boravka u hramovima, ukoliko žele, mogu da se vrate svetovnom životu, a mogu i da ostanu u hramu. Ukoliko dečak nije učio budističke tekstove u hramovima, druga deca neće želeti da se druže sa njim i smatraće ga neobrazovanim, a devojke neće hteti ni da ga pogledaju. Ako se vrate svetovnom životu, mogu da žene i da se bave bilo kojim poslom."

Hramovi u kojima dečaci izučavaju budističke tekstove su blizu njihovih kuća, jer u svakom selu gde žive pripadnici naroda Dai nalazi se po jedan budistički hram. Roditelji dece koja uče u hramu mogu da ih posete određenim danima, a dečaci, kao i sva druga deca koja uče u školama, preko dana imaju časove, a uveče se vraćaju u hram gde recituju sutre.

"Od ponedeljka do petka ustaju u 6 sati ujutro, a zatim recituju sutre 10 minuta. Posle toga idu u školu đačkim autobusom i vraćaju u hram za vreme ručka. Posle podne opet imaju časove, a u hram se vraćaju najkasnije u devet sati uveče, kad idu na počinak. Radnim danima monasi obučavaju učenike u školi, a subotom i nedeljom hram organizuje aktivnosti koje promovišu učenje budističkih tekstova i učenje jezika naroda Dai."

Starešina budističkog hrama u selu Mengđinglaj, Du Kandžang kaže da kaluđerski život u tako ranom dobu pomaže dečacima da razviju svoje sposobnosti. Svakodnevne vežbe im pomažu da izgrade miran i stabilan um, steknu opširno znanje iz svih oblasti i postanu samostalni.

Vera daje veliku snagu pripadnicima naroda Dai. Oni veruju u život posle smrti, veruju da će biti nagrađen onaj koji je u životu čini dobra dela. Veruju u karmičke cikluse i zato žive mirno i tiho.Vrata njihovih kuća se uveče ne zaključavaju, jer oni žive u kućama napravljenim od bambusa, koje nemaju vrata. U prizemlju takve kuće obično je ostava, a zbog velike vlažnosti vazduha, nema spoljnih zidova. Dnevna soba, spavaća soba i kuhinja se nalaze na spratu. Kad se ulazi u kuću porodice naroda Dai, obavezno je izuvanje cipela, ali treba znati da gosti ne mogu da uđu u spavaću sobu. Turistički vodič Sjiao Jang je rekao: "U gostima kod pripadnika naroda Dai moraju se poštovati tri osnovna principa pristojnosti: izuvanje cipela, dodirivanje ''srećnog stuba'' u kući, a treći princip pristojnosti je ne ulaziti u spavaću sobu naroda Dai. Svi članovi jedne porodice spavaju zajedno, na jednom ogromnom krevetu, a odvojeni su samo tankim zavesama. Na taj način, smatraju pripadnici naroda Dai, ne može se zaključati duh svih članova porodice, a ako bi neznanac ušao u njihovu spavaću sobu, to bi uznemirilo duhove porodice. Ulazak u spavaću sobu se smatra neučtivim postupkom."

Rano ujutro iz bambusove kuće se vidi trg na kojem se nalazi statua Bude. Na trgu sede starešina lokalnog hrama i monasi, a oko njih su drugi seljani koji zajedno sa njima recituju sutre. Tako započinje dan u selima gde žive pripadnici naroda Dai. Posle čitanji budističkih tekstova, mlađi muškarci skidaju narodnu nošnju i odevaju svakodnevnu radnu odeću, u kojoj odlaze na posao, a satriji obavljaju kućne poslove i čuvaju decu. Kad u selo stigne grupa turista, dočeka ih miris čaja puer, slatki pirinač sa ananasom, muzika tradicionalnog narodnoh instrumenta hulusi i dečji smeh.