Pripremila: Tatjana Soldat
Poslednjih decenija, a naročito poslednjih nekoliko godina, o Kini se govori svugde u svetu, a u medijima se sve češće mogu pročitati članci o Kini. Koliko su informacije koje prenose strani mediji o nekoj zemlji zaista tačne i koliko su objektivne? O tome se može raspravljati nadugo i naširoko. Javnost u Srbiji i na području bivše Jugoslavije o Kini ne zna mnogo, a ranije je znala još manje. Razlog je veoma jednostavan: u Kini nema dovoljno izveštača, pogotovo ne onih koji govore kineski jezik i koji su u stanju da odslikaju realnu sliku kineske svakodnevnice. Veliki broj medijskih kuća koristi članke koje im proslede druge medijske kuće, najčešće mediji razvijenih zapadnih zemalja, čiji novinari uglavnom nemaju dovoljno znanja iz kineskog jezika. To je sa jedne strane veoma dobro, jer bi u suprotnom o Kini imali mnogo manje informacija, ali sa druge strane treba obratiti pažnju na to kakve se informacije prosleđuju. Novinske stupce pune naslovi koji se odnose na ekonomski razvoj Kine, koji za sobom povlači i jačanje njenog političkog uticaja u svetu. Pored tih tema, najčešće se prenose informacije o raznim nesrećama u rudarskim oknima ili saobraćaju. Pored toga, česta je tema zagađenost vazduha i problem ljudskih prava. Nakon uspešne organizacije Olimpijskih igara 2008. godine u Pekingu i Svetske izložbe 2010. godine u Šangaju, slika o Kini je polako počela da se menja, ljudi su shvatili da pored ekonomije i nesreća u Kini postoji još mnogo toga o čemu se može pričati i o čemu treba učiti. Ipak, informacije koje dolaze do onih kojima su namenjene i dalje su ograničene. Začudila sam se kada sam primetila da mediji u Srbiji i okruženju u maju ove godine nisu objavili informaciju da su američke vlasti zabranile rad nekim profesorima i nastavnicima koji rade u Konfučijanskim institutima u SAD, zbog toga ''što nemaju odgovarajuće vize''. Ova informacija sama po sebi ne bi bila posebno zanimljiva da ovaj potez američke vlade nije ocenjen kao ''kulturna okupacija'' zemlje, koja svojom kulturom već decenijama suvereno vlada celim svetom. Da li u današnjem svetu postoji neko ko ne zna za holivudske filmove, ko ne zna ni jednu reč na engleskom jeziku ili nikada nije slušao američku muziku? Mislim da takvih priomera nema, a da li će ljubitelji muzike u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije ikada sa nestrpljenjem čekati koncert nekog kineskog muzičara? Da li će sa Kinezima moći da otvoreno razgovaraju o tome kako oni vide razne odluke državnog rukovodstva, na primer odluku rađanju jednog deteta?
