U području Altaja, u severnom delu Sinđiang-ujgurske autonomne pokrajine pripadnici kazaške narodnosti Dastan sa kolena na koleno prenose način pevanja epskih pesama.Ovo je deo usmene narodne književnosti koja postoji duže od hiljadu godina. U narednih nekoliko minuta pričaćemo vam o Kasimu Almanu, nasledniku ove vrste nematerijalne kulturne baštine na državnom nivou.
Ti si lepi snežni lotos, koji cveta na vrhu planine. Voleo bih da se popnem na planinu i da te uberem, ali je planina previše opasna. Neću više da čuvam stada goveda i ovaca, želim da uvek budem sa tobom. Glasno pevam pored izvora, neka pesma odleti do one koju volim. Sviram tamburu, neka njen zvuk odleti do devojačkog šatora.
Kazaška narodnost je veoma dugo živi na ovim prostorima, a njeni pripadnici su uglavnom stočari koji žive nomadskim životom. Najveći broj njih naseljava severni deo Sinđiang-ujgurske autonomne pokrajine. Dastan je jedna od glavnih predstavnika stepske kulture pripadnika kazaške narodnosti. To je originalna usmena književnost, u formi epske poezije, a smatra se da je nastala u periodu između 9. i 10.veka naše ere. Dastan obuhvata junačke pesme i istoriju kazaške narodnosti. Kad izvode dastan predstave, umetnici pevaju uz zvuke tambure. Tema dastana je komplikovana, a tekst dugačak, pa se dešava da predstave traju i po celu noć.