Područje jezera Šičahai postalo je omiljeno mesto i za strane turiste. Ne čudi onda što su na obalama jezera, kao pečurke posle kiše, nikli barovi i prodavnice suvenira. Najposećenije mesto je „Koso sokače lula", dugo samo 300-tinak metara. Na obe njene strane su načičkane male starinske radnje sa tipičnim staropekinškim predmetima. Ovoj poznatoj turističkoj destinaciji u Pekingu ove godine je dodeljena titula „Kulturno-istorijske ulice Kine".
U Kosom sokaku lula primetili smo jednu neotvorenu radnju čija fasada veoma liči na fasade starinskih pošta. Načelnik Odeljenja za poštanske poslove u ovoj opštini gospodin Vang rekao nam je da će ovde biti otvoren minijaturni muzej pošte i da će na fotografijama i eksponatima biti prikazan istorijat razvoja pošte u Kini. Gospodin Vang je stari Pekinžanin i puno zna o ovom sokaku:
Sokače postoji više od 800 godina. Poslednjih godina dinastije Ćing ovde je bilo puno malih prodavnica lula i zato je dobio ime „Koso sokače lula".
Kada se izađe iz prometnog dela sa barovima i trgovinama, na dvestotine metara od obale jezera nailazi se na brojne „hutonge", takozvane gluve uličice . Na severnoj obali jezera je i uličica „Ja Er" stara 600 godina. Sa obe njene strane su poređana tipična staropekinška četvorougaona dvorišta u kojima vladaju mir i tišina. Tu je i jedna stara sofra koja je zapravo mesto za prodaju tamjana i drugih predmeta za sledbenike Budizma. Vlasnik ove male prodavnice je budistički monah, inače dobar poznavalac prilika ovog kraja koji nam je rekao da se u ovom sokaku nalazi i poznati Hram „Guanghua" podignut za vreme dinastije Ming, star više od 400 godina. U ovaj hram vernici iz raznih krajeva zemlje i drugih azijskih zemalja često dolaze na obrede, a u susret potrebama vernika ovaj monah je otvorio i malu radnju. On objašnjava da su se u ovom kraju privredne aktivnosti veoma brzo razvijale i da je zahvaljujući tome životni standard lokalnih stanovnika znatno porastao. Iako su turisti iz raznih krajeva sveta sve brojniji, naglašava on, u dubini njihovog tihog sokačeta svakodnevni život ipak se odvija u miru:
U našem sokaku i danas nema nikakvih bezbednosnih problema. Životno okruženje je odlično, a higijenski uslovi su umnogome poboljšani. Turistički autobusi nikad ne ulaze u sokak. Turista ima dosta, objašnjava, jer svi žele da vide staropekinška četvorougaona dvorišta i senke nekadašnje drevne prestonice Kine.
Na kraju jezera „Šičahai" je jedan kameni most. On je lociran na centralnoj osovini grada i iza njega na južnoj strani se prostire „Zabranjeni grad". Zato je i dobio naziv „Vannin", odnosno centar, jer su oko njega drevni graditelji pre oko 700 godina podigli, najveću u ondašnjem svetu, prestonicu dinastije Juan.
Na zapadnoj strani mosta uzdiže se senik u starokineskom stilu. Uvek je pun vremešnih Pekinžana koji tu dolaze da ćaskaju, igraju šah i karte. Medju njima i 81-godišnja gospodja Vang koja tu dolazi da provde svoje slobodno vreme:
Svakog dana se probudim u 4, ustajem iz kreveta u 5, u 6 sati odem u katoličku crkvu. Nakon toga odlazim na zelenu pijacu i usput doručkujem. Posle doručka pešice odem u park Bejhaj ili Đinšan, a zatim se autobusom vraćam kući.
U prvi sumrak, sve građevine na obalama jezera „Šičahai" polako počinju da titraju svetlošću bezbrojnih raznobojnih lampiona, kao uvertira romantičnom noćnom životu.
Pripremio:Džao Čenghong
