izvor: CCTV

priredili: Tian Ju, Radosav Berbatović

Nakon četiri godine planiranja, preseljavanja od Australije u Britaniju, pa opet nazad, beskonačnih kastinga, dve godine snimanja i 140 miliona američkih dolara Baz Lurman je konačno dovršio snimanje svog „Velikog Getsbija". Naravno, sve se odvijalo uz budnu pažnju medija, a „Getsbi" je najavljivan kao Lurmanovo remek-delo, nakon njegovog velikog kraha filmom o svojoj rodnoj zemlji Australiji, u kojoj je glavnu ulogu igrala Nikol Kidman. Film „Veliki Getsbi" 15. Maja otvorio je Kanski filmski festival, odmah nakon svoje severnoameričke premijere, a tokom vikenda našao se i u kineskim bioskopima. Reditelj Baz Lurman u intervjuu za kineske medije, nakon premijere u Pekingu, govori o svom najnovijem filmu, ali i razlozima zbog kojih želi da naredni film snimi upravo u Kini.

Hvala vam što ste doveli „Velikog Getsbija" u Kinu. Zaista sam uživao gledajući ga. Vi ste majstor stvaranja velikih scena.

BL: Radili smo na tome dve godine, da bi smo doneli veliku ideju na platno. To je priča puna boja, puna šampanjca. Znate, to je vreme kada je u Americi sve u usponu – grade se sve više zgrade, novac na berzama raste, a prohibicija je na snazi. Ali kao što Nik Keravej kaže na kraju, morate imati neko zeleno svetlo iza sveg tog glamura, nešto što bi nosilo značenje.

Vi i vaša supruga Ketrin Martin, koja je glavni dizajner filma, proveli ste dosta vremena izučavajući priču, autora romana Skota Ficdžeralda i ceo taj period. Kada sam pogledala film rekla sam sebi: „O Bože, zaista mogu videti Skota Ficdžeralda gledajući film". Koliko ste se identifikovali sa Ficdžeraldom tokom procesa rada na filmu?

BL: Drago mi je da ste to rekli, duboko sam se poistovetio sa Ficdžeraldom, s obzirom da sam gotovo četiri godine živeo njegov život. A tokom dve godine intenzivno sam istraživao svaki trenutak. Znate, kada je Ficdžerald 20-ih pisao roman u njega je ubacio afro-američku uličnu muziku, a to je u to vreme bilo veoma opasno i smelo. Kada sam razmišljao o muzici za film mislio sam šta bi on uradio. Džez je muzika koja nosi nostalgiju, a mi smo je u filmu kombinovali sa hip-hopom. To jeste možda kontradiktorno, ali želeli smo da film ima onakav odjek kakav je knjiga imala kada se pojavila. Želeli smo da otelotvorimo tu knjigu. Jednostavno, sve je bilo u vezi sa Ficdžeraldom.

Vi ste rekonstruisali 1920-te za nas danas?

BL: Ficdžerald nije bio nostalgičan, on nije gledao unazad. Ne znam šta bi on uradio da je reditelj, ali svakako ne bi napravio film, koji je nostalgičan, sladunjav i šarmantan. On je bio čovek koji je pokušavao da uhvati momenat. Znate, nema velike distance između sadašnjeg i tog vremena, likovi iz knjige smo vi, ja. Svi mi danas.

Upotreba 3D tehnologije u filmu za mene je bila iznenađujuća, ali pokazali ste da ona nije samo vizuelna maska. Čini mi se da je ona upravo doprinela boljoj karakterizaciji likova. Koji bi ste momenat u filmu izdvojili kao suštinski?

BL: Upravo sam to i želeo da postignem upotrebom 3D tehnologije. Mnogi su se pitali zašto koristim 3D u drami, i da li joj je tu mesto. Ne mogu vam reći za omiljenu ili najvažniju scenu. Ali u veoma dugoj sceni u Plazi kada Tom pokušava da slomi Getsbija, imao sam sve to o čemu pričamo. Kamere su bile postavljene i spolja i pustio sam glumce da igraju celu tu dugu scenu bez prekida. Prolazili su minuti i minuti i to je delovalo kao pozorišna predstava. Kada smo se odlučivali koje će scene ući u film odlučili smo da tu scenu, iako je duga, ostavimo takvu kakva jeste. Mislim da je sjajno videti sve te emocije, koje likovi otkrivaju i sve to u 3D tehnici. Leonardo Dikaprio, je sjajan glumac, koji možda može najbolje od svih glumaca da izrazi tragičku romantiku. Uz pomoć 3D tehnike može se videti kako se kroz tu scenu menja i kako ga Tom rastura u komade, ali ne pesnicama, već rečima.

Rekli ste da ste zainteresovani da snimite kineski film. Kakav bi to kineski film bio?

-Oduvek sam želeo da snimim film u Kini i imam jedan projekat na umu. Ali da bih to realizovao morao bih da imam odličnog kineskog glumca. Morao bi da ima 20- 30 godina, da zna borilačke veštine, a da istovremeno zna da peva i igra. Dok sam odrastao voleo sam da gledam epske filmove stvarane u Kini. Od „Poslednjeg kineskog cara" pa dalje, a veliki sam ljubitelj i filma „Bila mi je konkubina". Uopšte gledano, ti filmovi se ne razlikuju mnogo od onoga što ja radim, to su psihološke drame, koje se razvijaju i kroz muziku, ples, govor tela. Priprema kineskih glumaca za snimanje je sjajna i zato bih voleo da snimam film u Kini. To bi za mene bila avantura. A u mojim godinama čovek mora da bude ljubitelj avantura.