Pripremile: Tatjana Soldat, Vang Ping
Promena prezimena na venčanju oduvek mi je delovala kao izdaja sopstvenog roda i odbacivanje svih rođačkih veza sa svojom rođenom familijom! Pošto sam u mojoj zemlji sa takvim shvatanjem pripadala zanemarljivoj manjini, silno sam se obradovala kada sam na studijama u Kini saznala da Kineskinje ne menjaju prezime kad se udaju. Ipak, nije oduvek bilo tako. U Kini je više od dve hiljade godina bio na snazi feudalni sistem, a u to vreme žene su imale veoma nizak društveni položaj. Bile su prave marionete muškaraca, koje nisu imale pravo na obrazovanje ni na zapošljavanje. Dok se ne udaju bile su vlasništvo svoga oca, koji je donosio odluku u njihovo ime za koga će se udati i koliki će miraz njihovom udajom dobiti. Kad se ćerka uda, pogotovo ako je iz siromašne porodice, najčešće je gubila kontakt sa matičnom porodicom i živela oslanjajući se na svoga muža. Ako bi se udala za nekog neradnika i raspikuću, koji bi maltretirao ženu, nije imala pravo da se razvede. To pravo je pripadalo samo muškarcu, koji je mogao da ''odbije'' ženu, a ona bi tada bila obeležena u društvu kao nevaljala žena, od koje su se svi klonili. Žene su imale zadatak da neguju muža, decu i muževljeve roditelje, a morale su da rade sve kućne i poljske poslove. Kineskinje toga vremena nisu bile vlasnici sopstvene sudbine, o čemu govori i umotavanje stopala u detinjstvu, da bi im ostala što manja, jer su u to vreme lepim smatrane samo žene čija se stopala ne vide ispod haljine. Žena koja je imala normalno razvijeno stopalo je imala veoma male šanse da se uopšte uda za bilo koga. Zato u to vreme nije uopšte bilo čudno što su menjale prezime prilikom udaje.
Opširnije u audio izdanju.
ser-kultura130722.m4a |