Do sada najbolje utiske ostavili su filmovi „Dodir greha" kineskog autora Đie Džangkea („Mrtva priroda") i „Prošlost" francuski film iranskog reditelja i oskarovca Asghara Farhadija. Đia Džanke filmom „Dodir greha" donosi pred gledaoce sasvim novi i drugačiji pogled na savremeno kinesko društvo koje je uveliko, a van svetske medijske pažnje, „uhvatio" proces raslojavanja i podele na bogate i siromašne i obespravljene. Džangke o tome govori u formi svojevrsnog omnibus filma od pet posebnih priča iz različitih delova Kine, kroz koje rasvetljava uticaj kapitalizma i novca na savremenu Kinu koja postaje sve dominantnija i važnija sila sveta.
Film „Prošlost" Asghara Farhadija je priča o Irancu koji se posle godina odsustva vraća u Pariz da bi se i formalno razveo od žene kako bi se ona mogla udati za vlasnika radionice za hemijsko čišćenje. Radnja paralelno prati muke i doživljaje troje maloletne dece koja postaju žrtve nerazumevanja komplikovanog i nesavršenog sveta odraslih i njihovih, često dvostrukih, moralnih standarda. Kritika se slaže da je i scenaristički i rediteljski Farhadi pokazao svoje majstorstvo. Uloge su poverene Berenis Bežo, poznatoj po ulozi prošlogodišnjeg dobitnika Oskara filma „Artista", Alije Mosafe („Razvod") i Tahara Rahima („Prorok").
O porodici, moralnim i ličnim standardima, pravim porodičnim dramama i roditeljstvu, govori i film „Kakav otac, takav sin" japanskog reditelja Hirokazu Kore Ede. Kroz priču o mladom bračnom paru koji iznenada saznaje da njihov šestogodišnji sin nema njihovu krv saznaju da je kao beba zamenjen u porodilištu, prepliće se i priča druge porodice- žrtvu zamene beba, koja je iz sasvim drugačijeg socijalnog miljea (siromašniji ali i srećniji). Kore Eda svojim filmom otvara sva moguća pitanja porodične ljubavi i sreće, ljudske sebičnosti i težnji ka materijalnom svetu, ličnih lomova, majčinstva, očinstva i posledica po decu.
Dok se u Kanu očekuju filmovi najvećih svetskih reditelja i dolazak drugih svetskih zvezda, svet je obeležio Dan muzeja, kojim je pokazao da istinska umetnost nije rezervisana za mali broj ljudi, već da zna biti zabavna za većinu.
